Немоћни

Много пута сам своје писмено обраћање предавала саветницима, секретарицама и осталим сарадницима политичара и преговарача који су се смењивали за ових петнаест година. Мој предмет наћи ћете на сајтовима ОЕБС-а, УН, Хјуман рајтс воча, УНХЦР-а, омбудсмана и других међународних мисија које су боравиле на Косову и Метохији. Али и у фијокама судова, агенција и организација. Многе амбасаде и страна представништва имају моја писма у којима тражим своје основно право на дом. Да се вратим у свој стан у Приштини.

Присуствовала сам многим састанцима на којима су странци помињали бројке, а Албанци говорили: „Ви имате право да се вратите на своју имовину.” Одлазила сам на састанке Општинске групе за повратак, па и у време када је садашњи премијер Иса Мустафа био председник општине. Увек сам дочекивана са истом фразом. Тражила сам пријем код председнице Атифете Јахјаге, а стицајем околности у присуству госпође амбасадорке САД у Приштини. Преко саветника Србина одговор сам добила усмено да „она није надлежна”. Да не набрајам све српске представнике у институцијама на Косову...

Српски политичари од Човића, Цуцића, Санде, Самарџића, Народне канцеларије Тадића и Ђиласа, Божовића, Богдановића, Борка, Вулина, странке од радикалне, Г-17 плус, СПС итд. рећи ће можда да се не сећају, али секретарице и саветници су добили мој папир... У Фонду за хуманитарно право дали су ми формулар за Стразбур, с препоруком да тужим Србију...

Износећи свој проблем желим да скренем пажњу на све оне породице у Метохији којима су остала богата домаћинства и хектари њива, а сада живе у колективним центрима. На таквим састанцима они су само бројке, а заправо, сваки број има име и презиме, и породицу иза себе, а не тражи никакву помоћ, само да му се врати оно што је његово.

Моје име је бројка у оних 148 предмета које је ХПД (Хаусинг проперти ејџенси), Агенција УН за имовину, обрадила на специфичан начин како би покушала да ме лиши власништва.

Агенцију ХПД наследила је Косовска агенција за имовину која је потврдила ово решење. Рекли су да ће у току 2014. године формирати фонд из кога ће исплатити власнике 148 спорних случајева. Тај фонд је требало да формирају немачка и швајцарска влада и, делом, косовска влада. Врховни суд Косова потврдио је одлуку и то је коначно. Без могућности жалбе. У Стразбур није могуће ићи с тужбом, јер Косово није потписник неке конвенције. Нико никада није дешифровао формулу по којој је наводно требало да ми плате да би ми одузели стан.

Година 2014. је прошла, шта сад? Питам политичаре који путују у Брисел, питам судије Еулекса. Да ли могу да се вратим у свој стан који је узурпирала Каћуша Јашари, политичарка свих времена. Чак и код пореске управе, најпре су заменили моје име, али нису платили порез који дугујем. Недавно сам поново узела картицу задужења, порез се увећао, име је моје, али адреса је непостојећа.

Поново кажем да желим да скренем пажњу на хиљаде неразрешених узурпација, а не само на себе. Могла бих да опишем случајеве Трифуна Радивојевића и Миливоја Томића из Призрена, Вукадиновића и Сталевића из Приштине, и још многих. Ако свако појединачно од нас прелази трновит пут и не постиже никакав резултат, шта је са онима који су живели у селима у Метохији, а једино занимање им је била пољопривреда?

На крају, свакога молим да себе замисли да се враћа с посла или с путовања, и да не може да уђе у простор који назива својом кућом. Ако вам се чини да је то немогуће сетите са нас с Косова и Метохије. Према подацима УНХЦР-а, има нас 208.000. Према подацима Координационог центра за Косово и Метохију (првобитни назив), било нас је 230.000. Они који имају статус интерно расељених лица и још увек бораве у енклавама на КиМ – додатна су бројка.

Станује у Грачаници