Чему споменици у оскудно време?

Не знам ни чему песници у оскудно време? Но, они су, кажеш, као свештеници бога вина, певао је велики Хелдерлин, а чему и филозофи, ако не, да посматрају свет и питају се о њему? И с правом се други песник пита – зар Французи нису имали никог свог да му подигну споменик, него су морали да га подижу туђим и то баш нашим краљевима. А филозоф ће додати, Краљевина Југославија није им подигла споменик у Београду.

Чињеница је да у Паризу постоји споменик краљу Петру Првом и југословенском краљу Александру Карађорђевићу, откривен 1936. године. Импозантан. На импозантном месту. Чињеница је и да га у Београду нема. Нису га подигли они на којима је било да то учине. Међутим, то не значи да историјске грешке, не треба да буду исправљене. Зато је за похвалу свака идеја да се неправда исправи. Питање је, наравно, да ли то треба да буде париска реплика. Можда треба, али чињеница је да ми често имамо обичај да нешто „репликујемо”, да преписујемо и некритички прихватамо. Није свеједно ни место где ће споменик да буде постављен. Идеја архитеката, да то буде између два двора, не би уопште била спорна, само да није те строге учитељице – историје, али и оне још строже – етике.

На том месту био је дворски конак у којем су живели краљ Александар Обреновић и краљица Драга Машин, где су их 1903. године убили, или боље рећи искасапили и потом с балкона бацили официри завереници, после чега су на власт доведени Карађорђевићи. Убрзо је њихова власт конак срушила, а разлоге можемо да претпоставимо, и сада је на том месту парк са фонтаном. Довољно је овде поставити питање моралности идеје да им се баш на том месту подигне споменик. Симболика би била застрашујућа.

Ако би се права симболика тражила, а симболика је важна ствар, јер изражава равнотежу између идеалног и реалног, онда би можда право место за споменик Карађорђевићима, који га историјски заслужују, било негде у близини скупштине некадашње Југославије, јер су је они и створили. Југославија је њихова тековина. „Чувајте ми Југославију”, кажу, биле су последње речи првог југословенског владара Александра Карађорђевића, који себе и јесте сматрао краљем свих Југословена. А ми? Нити смо сачували Југославију, нити смо му споменик направили. Можда се у томе крије нека веза.

На идеју да се између два двора подигне споменик цару Душану, дошао сам у време када је са друге стране улице, у Девојачком парку, подигнут споменик руском цару Николају Другом, не знајући тада за идеју архитеката. Али, може се сада упитати, да парафразирам песника, постоји ли случај да је неком цару подигнут споменик у центру престонице туђе земље, а у центру његове сопствене престонице га нема? Зар нису Срби имали никог свог да му подигну споменик, него су морали да га подижу туђем и то баш руском цару? Имали су, наравно, Срби добре разлоге за то, као што су и Французи имали своје. И симболичке, и моралне и политичке. И Дике и Мнемосине.

Први руски цар био је Иван Грозни, који је проглашен 1547. године, а први српски цар, Душан, проглашен је 1346. године. Чињеница да је српско царство старије, није суштинско питање. Симболика је у томе да цар стоји наспрам цара. Први српски и последњи руски цар, један наспрам другог, као симболичка равнотежа која изражава старину државотворности и прави својеврстан идејни лук између векова руског и српског пријатељства.

Српску цркву са нивоа архиепископије Душан је уздигао у ранг патријаршије. Иако је царство потрајало кратко, српска црква је и данас у рангу патријаршије, захваљујући том догађају.

Данас се више славе и признају великаши који раздробише царство, него сам цар. Векови под турским ропством делом су последица пропасти царства и великашке неслоге и властољубивости, а оно што је остало као Душанова тековина, Српска патријаршија, у великој, можда пресудној мери, допринело је очувању идентитета српског народа под вишевековним турским ропством.

Чињеница је, такође, да немањићки владари немају адекватне споменике у Београду, чиме сами запостављамо и занемарујемо средњовековну српску државност. Дан државности који славимо 15. фебруара, обележавајући доношење Сретењског устава из 1835. године, говори у прилог томе. Тај дан могао би бити једино дан модерне уставности. Српска државност не може се сводити на 19. век. Она је много старија и може се померити бар пет векова назад, до доношења Душановог законика 21. маја 1349. године.

Вајара Драгана Раденовића упознао сам када је гостовао у емисији „Гозба”, на Радио Београду 2, коју уређујем и водим. Упознавши се са његовим радом, предложио сам му да направи скицу за споменик у поменутом простору, који је условио карактеристике вајарског дела, како би идеја о споменику на што бољи начин била представљена Комисији за споменике и називе тргова и улица. Даља процедура, с обзиром на то да је Комисија прихватила моју иницијативу, а питање места где ће се споменик налазити, још увек оставила отвореним, одвијаће се у складу са законским прописима и вољом надлежних представника града Београда.

На крају, драго ми је да је идеја изазвала пажњу јавности, уз посебну напомену, да се два предлога у вези са царом Душаном и краљевима Петром и Александром не искључују, већ међусобно допуњују.

Докторанд Филозофског факултета у Београду