Čemu spomenici u oskudno vreme?

Ne znam ni čemu pesnici u oskudno vreme? No, oni su, kažeš, kao sveštenici boga vina, pevao je veliki Helderlin, a čemu i filozofi, ako ne, da posmatraju svet i pitaju se o njemu? I s pravom se drugi pesnik pita – zar Francuzi nisu imali nikog svog da mu podignu spomenik, nego su morali da ga podižu tuđim i to baš našim kraljevima. A filozof će dodati, Kraljevina Jugoslavija nije im podigla spomenik u Beogradu.

Činjenica je da u Parizu postoji spomenik kralju Petru Prvom i jugoslovenskom kralju Aleksandru Karađorđeviću, otkriven 1936. godine. Impozantan. Na impozantnom mestu. Činjenica je i da ga u Beogradu nema. Nisu ga podigli oni na kojima je bilo da to učine. Međutim, to ne znači da istorijske greške, ne treba da budu ispravljene. Zato je za pohvalu svaka ideja da se nepravda ispravi. Pitanje je, naravno, da li to treba da bude pariska replika. Možda treba, ali činjenica je da mi često imamo običaj da nešto „replikujemo”, da prepisujemo i nekritički prihvatamo. Nije svejedno ni mesto gde će spomenik da bude postavljen. Ideja arhitekata, da to bude između dva dvora, ne bi uopšte bila sporna, samo da nije te stroge učiteljice – istorije, ali i one još strože – etike.

Na tom mestu bio je dvorski konak u kojem su živeli kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin, gde su ih 1903. godine ubili, ili bolje reći iskasapili i potom s balkona bacili oficiri zaverenici, posle čega su na vlast dovedeni Karađorđevići. Ubrzo je njihova vlast konak srušila, a razloge možemo da pretpostavimo, i sada je na tom mestu park sa fontanom. Dovoljno je ovde postaviti pitanje moralnosti ideje da im se baš na tom mestu podigne spomenik. Simbolika bi bila zastrašujuća.

Ako bi se prava simbolika tražila, a simbolika je važna stvar, jer izražava ravnotežu između idealnog i realnog, onda bi možda pravo mesto za spomenik Karađorđevićima, koji ga istorijski zaslužuju, bilo negde u blizini skupštine nekadašnje Jugoslavije, jer su je oni i stvorili. Jugoslavija je njihova tekovina. „Čuvajte mi Jugoslaviju”, kažu, bile su poslednje reči prvog jugoslovenskog vladara Aleksandra Karađorđevića, koji sebe i jeste smatrao kraljem svih Jugoslovena. A mi? Niti smo sačuvali Jugoslaviju, niti smo mu spomenik napravili. Možda se u tome krije neka veza.

Na ideju da se između dva dvora podigne spomenik caru Dušanu, došao sam u vreme kada je sa druge strane ulice, u Devojačkom parku, podignut spomenik ruskom caru Nikolaju Drugom, ne znajući tada za ideju arhitekata. Ali, može se sada upitati, da parafraziram pesnika, postoji li slučaj da je nekom caru podignut spomenik u centru prestonice tuđe zemlje, a u centru njegove sopstvene prestonice ga nema? Zar nisu Srbi imali nikog svog da mu podignu spomenik, nego su morali da ga podižu tuđem i to baš ruskom caru? Imali su, naravno, Srbi dobre razloge za to, kao što su i Francuzi imali svoje. I simboličke, i moralne i političke. I Dike i Mnemosine.

Prvi ruski car bio je Ivan Grozni, koji je proglašen 1547. godine, a prvi srpski car, Dušan, proglašen je 1346. godine. Činjenica da je srpsko carstvo starije, nije suštinsko pitanje. Simbolika je u tome da car stoji naspram cara. Prvi srpski i poslednji ruski car, jedan naspram drugog, kao simbolička ravnoteža koja izražava starinu državotvornosti i pravi svojevrstan idejni luk između vekova ruskog i srpskog prijateljstva.

Srpsku crkvu sa nivoa arhiepiskopije Dušan je uzdigao u rang patrijaršije. Iako je carstvo potrajalo kratko, srpska crkva je i danas u rangu patrijaršije, zahvaljujući tom događaju.

Danas se više slave i priznaju velikaši koji razdrobiše carstvo, nego sam car. Vekovi pod turskim ropstvom delom su posledica propasti carstva i velikaške nesloge i vlastoljubivosti, a ono što je ostalo kao Dušanova tekovina, Srpska patrijaršija, u velikoj, možda presudnoj meri, doprinelo je očuvanju identiteta srpskog naroda pod viševekovnim turskim ropstvom.

Činjenica je, takođe, da nemanjićki vladari nemaju adekvatne spomenike u Beogradu, čime sami zapostavljamo i zanemarujemo srednjovekovnu srpsku državnost. Dan državnosti koji slavimo 15. februara, obeležavajući donošenje Sretenjskog ustava iz 1835. godine, govori u prilog tome. Taj dan mogao bi biti jedino dan moderne ustavnosti. Srpska državnost ne može se svoditi na 19. vek. Ona je mnogo starija i može se pomeriti bar pet vekova nazad, do donošenja Dušanovog zakonika 21. maja 1349. godine.

Vajara Dragana Radenovića upoznao sam kada je gostovao u emisiji „Gozba”, na Radio Beogradu 2, koju uređujem i vodim. Upoznavši se sa njegovim radom, predložio sam mu da napravi skicu za spomenik u pomenutom prostoru, koji je uslovio karakteristike vajarskog dela, kako bi ideja o spomeniku na što bolji način bila predstavljena Komisiji za spomenike i nazive trgova i ulica. Dalja procedura, s obzirom na to da je Komisija prihvatila moju inicijativu, a pitanje mesta gde će se spomenik nalaziti, još uvek ostavila otvorenim, odvijaće se u skladu sa zakonskim propisima i voljom nadležnih predstavnika grada Beograda.

Na kraju, drago mi je da je ideja izazvala pažnju javnosti, uz posebnu napomenu, da se dva predloga u vezi sa carom Dušanom i kraljevima Petrom i Aleksandrom ne isključuju, već međusobno dopunjuju.

Doktorand Filozofskog fakulteta u Beogradu