Хипергамија

Један од појмова који се користи у друштвеним наукама, а који се тиче избора брачног партнера јесте „хипергамија”. Појам је настао од грчких речи „hyper”, која означава изнад, преко, и „gamos”, која означава брак. Хипергамијом називамо појаву да се особа нижег друштвеног сталежа удаје или жени за особу вишег друштвеног сталежа.

Како хипергамија постоји у разним културама и заједницама, неки аутори је сматрају универзалним обрасцем. Полазећи од чињенице да се у већини култура родитељи ангажују како би своје кћерке удали за мушкарце вишег статуса, склоност хипергамији се погрешно приписује „женској природи”. У стварности постоје женска и мушка хипергамија. Ова друга је веома добро описана у литерарној теми грађанског брака када се због бољег друштвеног статуса млади мушкарац жени неатрактивном старијом женом из имућне породице.

Иако особа која припада вишем сталежу може да буде приближно истих година, најзаступљенији облик хипергамије је удаја младе жене за значајно старијег мушкарца. Полазећи од претпоставке да у оваквој размени свака страна добија оно што јој је важно, еволутивни психолози у томе виде женску склоност да бирајући имућног партнера, свом потомству повећају шансе за преживљавање и бољи живот, као и мушку склоност да бирају партнерке чији је репродуктивни период дуг тако да могу да роде више деце.

За савремене облике женске хипергамије у виду „спонзоруша” и „старлета” далеко је одговорнија холивудизација несвесног него што су гени и еволуција. И оне саме изјављују да њихов циљ није да са петнаестак година старијим мушкарцем изроде већи број деце о којој ће се бринути, већ да нађу таквог мушкарца који ће их третирати као да су оне деца које он безусловно воли. Оно што их мотивише јесте фантазија о хедонизму: леп живот, непрестано уживање, срећа, статус и успех. То је фантазија женског детета које не жели да одрасте и прихвати одговорност.

Разноразни филмови, ТВ програми и серије, али и романи, прожели су наше колективно несвесно и наметнули нам представу да су лепота и сексепил неопходни и довољни за срећан живот. Несвесне силе су те које нагоне многе девојке да у властитим животима покушавају да остваре сценарио према којем својим физичким изгледом привлаче згодног, моћног, богатог и успешног мушкарца који ће их безусловно волети и усрећивати до краја живота, свакодневно им пружајући безброј доказа за то.

Жртве ове фантазије нису само старлете које у медијима креирају илузију да су је оствариле, већ много девојака које чврсто верују да никада неће бити срећне, јер знају да нису довољно лепе и сексепилне, тако да презиру себе. Највећа штета од естрадизације медија види се у сталној промоцији ове илузије.