Арбитражни крај географије

Свет с почетка 21. века наставља да исказује приврженост територијaма и насилним конфликтима који оне изазивају. Иако се број међудржавних сукоба смањује, многи су задржали територијалне димензије иако би то требало да буде супротно токовима глобализације који слободом кретања људи, капитала и роба смањују значај конвенционалних граница.

У временима када би се очекивало да омеђена територија у њеном средњовековном смислу губи на важности, приврженост земљи мобилише микрополитике на начин који води до спорова, па и оружаних сукоба. Некада се ради о одбрани људи и ресурса, некада о поводима укопаним у историји. Унутрашње политичке динамике утичу на територијалне конфликте колико и стратешка вредност спорне земље, а те динамике често више почивају на симболизму територије него њене мерљиве вредности.

Мапе, као и статистика, могу да манипулишу подацима, или да једнострано прикажу истину. Границе често не показују стварну државну контролу над неком територијом, нити етничку и друштвену реалност. Уколико је њихова улога да показују „шта ко поседује”, онда су неизбежно гориво распламсавању национализма.

Потврђује се да и даље не живимо у свету без граница. Није дошао „крај географије”, како су неки аналитичари нереално предвиђали.

По Азији сам набројао најмање 30 граничних сукоба, по Африци 20. Нису имуни ни Северна, Латинска и Централна Америка. Добра стара Европа, такође, има конфликте на разним странама, укључујући и оне међу државама ЕУ: Грчка и Турска око Егеја, Британија и Шпанија око Гибралтара, Француска и Италија око врха Мон Блана, Русија и Украјина око Крима, Кипар…

Западни Балкан само је један од региона који показује да територија опстаје као моћан извор спорова међу државама. Готово да нема државе региона која нема неки територијални спор са својим суседом, или суседима.

Словенија и Хрватска су међу првима ушле у спор о међусобној копненој и морској граници у Пиранском заливу, о вези Словеније с отвореним морем и о режиму употребе релевантних морских подручја. Две земље жестоко су се међусобно критиковале све док њихове владе нису 2009. прихватиле међународну арбитражу па ће овог лета, у тајности, бити одржана усмена расправа пред судом.

Дуже од две деценије траје и спор Црне Горе и Хрватске око територије полуострва Превлака, на улазу у Бококоторски залив. Иако две државе имају различите ставове о месту границе, то срећом више није вруће политичко питање. До налажења коначног решења – договором или међународном арбитражом – на том простору на снази је привремени режим у којем становници тог подручја живе.

Хрватска је у спору и са БиХ око тога како увезати јужни део Хрватске: пељешким мостом, надвожњаком, тунелом или на неки други начин. Босна процењује да би мост, који је првобитно требало да буде висок 35 метара, спречио улазак већих бродова у луку Неум и угрозио право БиХ на отворено море.

Став БиХ политичара је јединствен у вези са питањем изградње пељешког моста: Хрватска има право да гради мост на својој територији, али притом интереси БиХ морају бити заштићени, међународна права које има БиХ не смеју да буду угрожена. БиХ је најавила да ће тужити Хрватску уколико мост буде подигнут унилатерално.

Недавно је отворен и спор између БиХ и Црне Го­ре­ око насеља Суторина у општини Херцег Нови. Суторина је до 1947. припадала БиХ, али је договором тадашњих републичких лидера припојена Црној Гори заједно са неколико села, укључујући и излаз на Јадранско море у дужини обале од седам километара. Сукоб се актуелизовао од како се прича да Суторина одлази за БиХ. Док у Републици Српској не пропуштају да подсете да је Суторина до 1947, припадала Требињском срезу, црногорски премијер истиче да не пристаје на разговоре о било ком делу државне територије.

Србија и Хрватска не могу да реше спор о 145 километара линије између две земље у близини Апатина. Тачна линија разграничења није позната, а спор је настао зато што Србија тражи да гранична линија буде повучена средином тока реке Дунав. Хрватска, међутим, инсистира да граница буде линија која раздваја катастарске општине.

Суштина спора је у око 10.000 хектара земљишта на левој обали Дунава, у Србији, који катастарски припадају Хрватској. Слично је и са друге стране – Србија књижи око 3.000 хектара који се налазе на хрватској обали. Спорна подручја протежу се од границе са Мађарском до Бачке Паланке. Највећи камен спотицања су два речна острва – Шаренградска ада и Вуковарска ада.

Међудржавна комисија за утврђивање овог дела границе формирана је још 2001. године, и до сада није постигла никакав резултат. Могло би да се догоди да Хрватска и Србија спор решавају на међународном суду или да иду на арбитражу.

Један од најсложенијих проблема тиче се Србије и Косова. Београд и данас сматра да је независност проглашена у Приштини 2008. нелегална, што значи да постојећа административна линија раздвајања не може да буде претворена у државну границу. Споразум о интегрисаном управљању границама постигнут је у Бриселу, мада још није имплементиран.

Европска комисија, иако је значајан актер у региону, не може да пружи директну помоћ странама које имају територијални или гранични спор. ЕУ утврђивање граница сматра билатералним питањем, за шта није надлежна.

Регионална сарадња и добросуседски односи нису само „суштински део процеса интеграције у Европску унију”, већ и саставни део Извештаја о напретку који Европска комисија редовно издаје, па је због тога улога ЕУ значајна у читавом региону.

Како ствари стоје, светска арбитража имаће пуне руке да реши спорове које јој шаље западни Балкан. Што је, ипак, значајан напредак у поређењу са временима када се овде ратовало.