Савршено сећање на смрт

 Заједнички именилац три романа из најужег избора за овогодишњу „Нинову награду” је она коначност чије би име радије остало неизговорено. И „Животињско царство” Давида Албахарија и „Сабо је стао” Ота Хорвата и „Кућа сећања и заборава” Филипа Давида тематизују смрт.

Код Албахарија и Давида смрти су насилне, условљене политичким, друштвеним и историјским превирањима, а романи настоје да преиспитају њихове узроке. Код Хорвата смрт је природна неминовност, али су питања слична – о могућностима да се она разумом превлада и да се пронађу начини како ће се књижевно релевантно, макар у тексту, изборити са личним болом након смрти вољене особе.

Онтолошка природа зла ( и трагичног) као и могућности да се оно спречи или превазиђе, два су суштинска питања којима се баве сва три романа.

„Сабо је стао” је роман са мотивом мртве драге. Не би било добро Хорватов роман ограничити романтичарском митологијом и тиме му одузети савремени контекст, али и посебност коју носи чињеница да је писац успео да својим талентом и стилским умећем учини оно најтеже у књижевности: да личну, аутобиографску причу, транспонује у уметност.

Хорват је кроз мозаичну структуру састављену од низа песничких целина, сачинио поему, са даром песника, језички прочишћену и свешћу савременог образованог аутора, књижевно релевантну целину, без проклизавања у патетично или сентиментално штиво на чему би се, притиснути јачином туге, оклизнули многи, а да се ништа није изгубило од јачине бола, празнине, тишине и бесмисла који остају када смрт наступи.

Ако је смрт први заједнички именилац сва три романа, онда је сећање свакако други. Филип Давид, као и Хорват, исписујући странице о прераној смрти својих најближих, у сагласју са идејом да је писац демијург, стваралац са моћима, чији је циљ да своју моћ искористи како би у тексту, јединој поузданој меморији, сачувао за будућност оне чији би се ликови у противном посредством хтонских сила заборава и временског протока изгубили, као што би се изгубили и јачина ужаса, кајања и безнађа чије оштрице време неминовно тупи.

У страху од заборава, писање, али не какво било, већ само оно које се претаче у врхунску прозу, гарант је сећања, а тиме и продуженог живота свега што се не сме заборавити.

Сећање са демијуршким функцијама, као продужење живота, сећање као одуживање дуга, као могућност да се из њега извуку поуке и спасу неки будући животи окосница је и друга два романа. Албахари чији је непоуздани приповедач најмање склон да нам своја сећања наметне као једину истину, ипак исповеда причу о памћењу што не замире.

„Животињско царство” није само обично сећање на студентске демонстрације 1968, већ осврт на искривљено колективно памћење да трагичних последица није било. Ово погрешно уверење је последица ћутања, те је јасно да сећања, чак и непоузданих приповедача подстичу размишљање, и да су боља од прећуткивања или заборава кроз прихватање само званичне историје.

У једном даху, Бернхардовском пасусу без белина, али овога пута оплемењеном фуснотама као интегралним делом књиге, Албахари посредно упућује читаоца на немоћ наратора да исприча целовиту истину без притока, меандара и другачијих увида. 

Систем као покретач најгорег у људима, слично као и у Албахаријевом роману, препознаје се и награђеном делу Филипа Давида, „Кућа сећања и заборава”. Тема је једна од највећих и најзахтевнијих у историји литературе на којој су се многи огледали, али и остали запитани (од Адорна до Прима Левија) да ли је после трагедије холокауста могуће још увек стварати.

Давид се приклонио тези да без сећања оствареном кроз писање памћење ће изгубити примат над тишином и заборавом. Могућност да се прошлост цензурише и загуби у хуку времена над жртвама се надвија злокобније но када су у питању претходна два романа.

Јер је избављење и преживљавање ове колективне трагедије често било повезано са заменама идентитета, занемелошћу пред злочином, немогућношћу да се размере зла обухвате разумом.

Четири различите судбине преживеле јеврејске деце у драматуршки складном преплетају творе везивно ткиво овог романа.

Дилема да ли прихватити дати идентитет и како живети с њим или упркос њему отвара даља сложена преиспитивања, питања заборава и сећања без кога нема опстанка, личних одлука које се морају донети упркос болном бремену што га намећу сећања, свести о поступцима и консеквенцама које живот значе, о онтолошким питањима природе и узрока постојања зла.

Филип Давид користећи документарно и аутобиографско у садејству са реалистичким и фантастичким дискурсом чини маестрални заокрет – повластити сећање као једну од привилегија човека јер је оно сила што утире пут напретка човечанства и његовог опстанка.

У судару са злом, заборав се чини спасоносним све док се не уочи његова сличност са смрћу и нестајањем. Тада на сцену ступа памћење приказано у верзији кабалистичке фантастике као присуство мртвих у паралелним световима из чије тамнице их само сећање може избавити. 

У традицији Киша, Албахарија, Александра Тишме, односно Шулца, Прима Левија, Гросмана, а у сенци адорновске сумње о томе може ли се и даље стварати после трагедије холокауста, Филип Давид показује како је то ипак могуће, са даром старозаветних мајстора исписујући књигу прочишћене нарације о неким од суштинских питања битисања.