Упознавање пацијента, па прописивање лека

Тешко је замислити да лекар у неком дому здравља у Србији пацијента који је дошао да му се пожали на кичму или срце упита да ли воли да одлази на славе, да ли жели да стекне нова искуства или да ли је спреман да у животу преузима ризик.

Управо оваква питања, која се односе на личност пацијента, његову активност и карактер, а део су персонализованих тестова за процену личности, према закључку аутора студије објављене недавно стручном у часопису „Psychoneuroendocrinology”, могла би да буду будућност медицине. Аутори рада „навијају” за персонализовану медицину: верују да доктори могу да изаберу бољи и лек и терапију ако се удубе мало и у саму личност једне особе. Др Ковита Ведара, ауторка овог истраживања које је пренео и дневник „Њујорк тајмс”, анализирала је истовремено резултате психолошког теста личности и анализе крви, прецизније гене који су задужени за појаву запаљенских процеса у организму, од којих зависе одбрамбене снаге. Утврђено је да су код отворених, комуникативних особа које воле да се друже, израженији гени склони запаљенским процесима, што значи да имају активнији имунолошки систем. Код особа које су повучене у себе такви гени су мање изражени. Зато су особе са ослабљеним имунолошким системом повучене у себе, избегавају изласке на места где се окупља више људи, управо да би себе заштитите од инфекција…

За Богољуба Перуничића, специјалисту медицине рада област персонализоване медицине је интригантна тема. Ипак, и данас многи доктори прибегавају и неком трику да би сазнали нешто из личног живота, а што може бити од користи за лечење.

– Сваки разговор са пацијентом има своју сврху, сваки одговор, чак на питања која нису медицинска, може бити од користи лекару. То лекару даје могућност да неку терапију и лек одмери боље. Зато није неважно да лекар зна да ли пред собом има пацијента који, на пример, воли да попије или да добро једе, да ли је усамљеник или дружељубив. Важно је поставити и животна питања, а и реакције на таква необична питања лекару могу бити од користи – каже др Перуничић.

Он је дуго радио на Институту за медицину рада и посао му је био да процењује очуваност радне способности. Често су ми пацијенти долазили са унапред спремљеним одговорима, за које су чули да „пролазе” да се добије дијагноза. Догађало се да пацијент набраја све по реду и пропису, и по 20 тегоба. Тада су се показивале корисним управо питања везана за личност и животне навике. На пример, питао бих пацијенткињу како јој је тог лета успело цвеће у башти или поврће у врту, многи би заборавили научене одговоре, а ја бих долазио до суштине да ли ту особу боли нога и кичма или има проблеме са мужем – каже др Перуничић.

Професор др Олга Поповић-Младеновић, специјалиста физикалне медицине и рехабилитације, истиче да постоји јака веза између нечије личности и успешности лечења.
– Ако лекар пропусти да се бави личношћу пацијента, оним што показује или можда прикрива, лек и терапија неће бити довољно ефикасни. У рехабилитационој медицини, без познавања личности пацијента, ефекат лекова и терапије мањи је за 30 одсто – каже др Поповић-Младеновић.

Велики проценат пацијената који су екстравертни, комуникативни и отворени према људима су у великој мери и оптимисти по природи, а то је важно за успех лечења, објашњава наша саговорница.

Неуропсихијатар Предраг Пауновић из београдског Дома здравља „Вождовац” уверен је да половина излечења зависи од структуре личности: неко се помири да има шлог и да неће моћи да помера половину тела, неко да ће наставити да живи без половине плућног крила, а неко упадне у депресију.

– Никада се не може одвојити телесно од духовног. Имам велико професионално искуство и већ кроз неколико реченица много сазнам, али доктори који раде у општој пракси за то немају времена, јер су затрпани административним – каже др Пауновић.