У просторима детињства

Феномену детињства, као једном од најосетљивијих сегмената нашег живота и његовој различитој психолошко-социјалној рецепцији током прошлог и у деценијама овог века, посвећене су бројне научне студије.

Исто тако, идеја да је детињство родитељ човекових особина и „простор слободе”, како се некад поимало ово доба одрастања, иницирала је стварање уметничких дела којима се изнова и изнова продубљује цивилизацијско питање о човеку и његовом идентитету, о слободи.

Саша Марјановић (1976) је сликар, у чијем стваралаштву је тематски оквир свет детињства пројектован у његовим раслојеним моралним, интелектуалним и временским кодовима. Већ својим насловима „Утварни лик детињства” (УЛУС, 2011) или ова нова „О изгубљеном детету”, његове изложбе реферишу на опасне зоне дечијег одрастања обојених временима интензивних промена „социјалних маски” и статуса породице.

Готово залеђени фотореалистички кадрови у његовим цртежима тематизују свакодневне ситуације које су тек повод да би се поентирале разлике и јаз који зјапи између логике одраслих и крхког дечијег света маште.

Ови цртежи угљеном на папиру могу се читати и као својеврсни визуелни апел за права детета, у чијим секвенцама се одвијају сведени призори концентрисани на ментална стања ове младе индивидуе притиснуте отуђењем и доминацијом искуства одраслих.

Понављањем таквих стања и њиховом читљивом ликовном интерпретацијом аутор заправо једноставним визуелним средствима хомогенизује универзалне антрополошке категорије – културу, богатство, слободу, једнакост, људска права – у којим је право на детињство примарно.

Марјановићеве слике и цртежи су у критичарским рецепцијама довођени у контекст са специфичном кинематографском атмосфером призора из филмова Бергмана, Тарковског, Сокурова. Може се рећи, заједничка им је асоцијативна тангента, енергетски потенцијал, доза наде, напетости и ишчекивања, сугестивна тишина.

Тачно је – он „фотографску објективност” наставља постепено да замењује суштинским питањем овог сликарства – питањем сеновитог, утварног, фантазматског лика детињства – записано у Марјановићевим „Сенкама детињства”. Сликар има јасну стратегију у компоновању сценичних призора.

Наиме, он намерно изоставља физичко присуство одраслих да би учинио што видљивијим ситуације у којима се јасније пројектују наше ауторефлексије и систем самоодбране од стереотипа који су прилагођени свету материјалних вредности. Став да је социјални простор детињства, игре и слободе озбиљно нарушен и угрожен Марјановић поентира и насловима.

Тако цртеж „Празнина” представља залеђено пасивно стање девојчице која у рукама држи свог љубимца који у простору ван координата времена прерастају у импресивну и дирљиву слику одсутности или могућег нестанка детињства.

„Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и друге патње, које после, као мудри и одрасли људи заборављају. Управо, губе их из вида.” Ми бисмо додали на ову Андрићеву мудрост, да их само привремено губе из вида. Свакако, социјално ангажовани аспект ових радова није угрозио њихову креативну димензију ни кристално чисту реализацију идејног концепта.