Конзервативац са сумњом

Онда када се шапутало да ће тек освојити свет, виолиниста Вадим Рјепин је давно гостовао код нас. Потом још неколико пута. Сада када је постао један од најбољих поново наступа у нашој престоници, први пут са Београдском филхармонијом, под управом Габријела Фелца вечерас у 20 часова у Коларцу. За нашу публику извешће премијерно ново остварење савременог шкотског композитора Џејмса Макмилана у циклусу „Бизарте”. Славни музичар је и приватно боравио у Београду, само као пратња својој супрузи славној примабалерини Светлани Захаровој током њеног гостовања у Србији.

У свет музике Рјепин је закорачио рано захваљујући музичким играчкама, малој хармоници и флаути које му је мајка поклонила. Као петогодишњак је почео да свира виолину, а са једанаест је освојио злато на такмичењу Вијењавски у Пољској. У петнаестој години је дебитовао у Карнеги холу, а са седамнаест је био најмлађи победник на свету најзахтевнијег виолинског такмичења „Краљица Елизабета” у Белгији. Данас наступа са највећим оркестрима и значајним уметницима.

Код нас сте и раније наступали, у каквом сећању вам је наш град? С обзиром да са Београдском филхармонијом наступате први пут, шта очекујете од нашег оркестра и како вам звучи назив циклуса „Бизарте”?

Имам дивне успомене на Београд. Везан сам за ваш град јер сам управо у Београду одржао један од својих првих концерата када сам био веома млад, а и касније сам неколико пута свирао. Пре пар година сам био овде пратећи гостовање супруге, балерине Светлане Захарове. У Београду је на мене оставила утисак сјајна публика која има интересовања за уметност. Кад је реч о Београдској филхармонији, очекивао сам добар оркестар, али сам се изненадио колико су одлични зато што је композиција коју изводимо веома тешка. Оркестар је тако млад, има фантастичну енергију и одмах смо свирали у даху. Упућујем вашим музичарима велике комплименте за њихово умеће и виртуозност. Ваш град ће, захваљујући Београдској филхармонији, бити један од десет градова који ће имати прилику да чује дело Макмилана, најцењенијег композитора своје генерације у свету. Допада ми се идеја у вези са циклусом концерата названим „Бизарте”, јер овакви пројекти када су добро осмишљени могу остварити велики успех.

У основи Макмиланове композиције је шкотски плес, а познато је да вас фасцинира синтеза музике и игре. Да ли у томе има заслуга и ваше супруге примабалерине Светлане Захарове? Да ли саветујете једно друго и какви су ваши разговори о уметности?

Захваљујући супрузи, фасциниран сам игром. Задивљујуће је колико се покретом могу изразити емоције, а за мене је средство изражавања увек био звук. Комбинација ова два принципа је заправо нешто што обогаћује и проширује хоризонте моје маште. Наши разговори су разговори двоје заљубљених људи, без обзира на тему.

Ускоро вас очекује Транссибирски фестивал чији сте уметнички директор. Шта сте припремили ?

Ове године ће уследити друго издање овог одличног фестивала у Новосибирску. Транссибирски значи интернационално и глобално. Додали смо неколико нових градова, као што су Москва, Краснојарск, Омск и други. Проширићемо фестивал на Европу и Јапан. Окупљамо реномиране уметнике као што су Шарл Дитуа, Леонард Слаткин, Жан Ив Тибоде... Овогодишња поруџбина фестивала биће композиција чувене Лере Ауербах, која пише „Концерт за виолину и оркестар”, управо за мене и ову манифестацију. То ће бити светска премијера. Лера Ауербах је веома ангажована уметница и срећни смо да је нашла времена за нас.

Шта вас и ко вас у послу којим се бавите највише фасцинира, да ли су то личности, потом савремена или класична музика или гостовања?

Инспирација је у свему, почевши од свакодневног живота, до онога што читате, људи које срећете, публике коју упознајете, нових оркестара са којима сарађујете… Све је инспирација, али музика сама по себи је нешто што је најважније, јер када изводите композицију која вас емотивно понесе, то је највећа инспирација.

Ко су и какви су данашњи виолинисти у односу на Јехуди Мењухина и Давида Ојстраха? Како бисте себе у једној реченици описали?

Врло је тешко поредити, јер се од тог времена ипак променило класично свирање на виолини. Промена је у томе што су данашња извођења постала превише академска и данас се тешко прави разлика између извођача. То је садашњи циклус који ће вероватно променити следећа генерација, која ће унети више слободе у стилу, звуку, па и у укусу. Такође, покушавам и себе ту да пронађем. Лично сам конзервативан, али истовремено много размишљам о овој врсти разлике која се односи на слободу израза. Суштина је и у проналажењу равнотеже између извођачке слободе и онога што је била композиторова идеја. За мене је партитура важан документ који мора да се проучи до најмањег детаља, али у исто време, да би ваша личност засијала мора да се пронађе баланс између вас и онога што желите да испоручите као композиторову мисао. А себе бих, у једној реченици, описао као конзервативца са сумњом (смех).