Амерички десант на Диковића

Када је премијер Александар Вучић прошле недеље изјавио да је Војска Србије „изложена нападу”, многи су то дочекали са скепсом. Вучић је то изјавио поводом оптужби Фонда за хуманитарно право (ФХП) да је начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић 1999. на Косову починио ратне злочине. Оптужбе су изнесене на конференцији за штампу, а фонд се није побринуо да евентуалне доказе предочи Тужилаштву за ратне злочине. Премијер је то прогласио „наставком кампање против институције која има највећу подршку јавности у земљи”.

Јавност је била суздржана да би се пре два дана испоставило да је почетком седмице у Београду боравио заменик помоћника америчког државног секретара Томас Мелија и да је тим поводом у изјави за Фонет дао пуну подршку Фонду за хуманитарно право, уз напомену да „Влада Србије треба озбиљно да схвати извештај фонда о Диковићу”. Истина, Мелија је додао да извештај фонда није ни прочитао, али је доста јасно наговестио да и непрочитаном извештају Наташе Кандић верује више него Генералштабу Војске Србије или државним органима Србије. Уз то је препоручио Србији да буде „срећна” што има организације као што су ФХП или БИРН, уз изузетно похвалне оцене за омбудсмана Сашу Јанковића, који је протекле узбудљиве недеље критиковао војне обавештајне службе и министра одбране Гашића. Србија је у исто време сазнала да о боравку тако високопозиционираног званичника Вашингтона, задуженог за питања демократије, људских права и рада, чак ни добро обавештена политичка београдска чаршија готово да ништа није знала. Тек је из Мелијине изјаве Фонету открила да се срео са министром полиције Небојшом Стефановићем, што само по себи подоста говори о шумовима у комуникацији између Србије и Сједињених Држава. Да нешто крчи, крчи…

Наиме, протекле недеље је Фонд за хуманитарно право објавио досије „Рудница”, у којем су начелника Генералштаба генерала Љубишу Диковића оптужили за ратне злочине у зони одговорности бригаде Војске Југославије којом је командовао на Косову, у току НАТО агресије. Само дан касније уследила је правоснажна одлука Хашког трибунала о пресуди за геноцид у Сребреници официрима Војске РС, Вујадину Поповићу и Љубиши Беари, да би пар дана после тога Међународни суд правде у Хагу одбацио хрватску и српску тужбу за геноцид, показујући тиме сву ћудљивост и иронију међународне правде. Убитачан редослед потеза, ако их је неко вукао иза сцене…

Од америчког „стелт” дипломате Мелије српска јавност и њен лидер Вучић сазнали су и да је невладина организација која оптужује Диковића „поштована организација, са изузетно добром репутацијом”. Фондом је, као што је познато, дуго година руководила Наташа Кандић, да би је затим преузела Сандра Орловић.

С обзиром на то да је Томас Мелија у Београд ушао тихо и провео време као дух, невидљив за јавност, али накнадно врло разговорљив за агенцију Фонет, где баца још један слој контроверзи на односе Београда и Вашингтона. Јер, неуобичајено је да се високи дипломата огрне плаштом невидљивости, а да потом накнадно изнесе салве похвала на рачун критичара власти у Србији, замерајући истовремено тим истим властима да Вашингтон није задовољан резултатима истраге паљења америчке амбасаде 2008. године и убиства браће Битићи, грађана САД – 1999. године.

Вучић није био нарочито причљив када је коментарисао изјаве помоћника америчког државног секретара, нити је за сада познато да ли се уопште срео са њим. Али, захваљујући се Американцу на свакој речи коју је изговорио, Вучић је кратко додао да мисли да су сви грађани Србије после његових (Мелијевих) речи – све разумели.

Шта то треба да разумеју грађани Србије? Чини се да за владу Србије није тако велики проблем подршка САД невладиним организацијама, БИРН-у и Саши Јанковићу, као регулаторном инокосном телу, колико се сада Вучић мора суочити са чињеницом да је генерал Диковић, кога је на место првог војника Србије поставио Борис Тадић, сада не само под лупом Фонда за хуманитарно право, већ и Вашингтона.

Одмах по оптужници фонда, Диковић је у маскирној униформи примљен на канабе председника Србије Томислава Николића, који му је тада такође пружио сву подршку.

Али, како се могло догодити да Мелија тако недвосмислено подржи извештај Фонда за хуманитарно право о тако озбиљној ствари, као што су оптужбе за ратне злочине н рачун начелника Генералштаба ВС, а да истовремено призна да извештај није ни прочитао? Некада су идеолози Савеза комуниста критиковали књиге које нису прочитали, али тај манир је тешко прихватљив за земље које се, попут Сједињених Држава, диче лидерством у демократији. Досије „Диковић” је лако доступан на интернету, па је Мелијин поступак утолико теже схватити.

Да ли је, међутим, олако изречена и Мелијина оцена о доброј репутацији Фонда за хуманитарно право? Сасвим је могуће да помоћник америчког државног секретара није читао ни о спору Томислава Николића са Наташом Кандић, која је председника Србије својевремено оптужила за ратне злочине над цивилима у селу Антин у Хрватској. Не само што Кандићева није изнела никакве доказе, него је чак и хрватска држава демантовала њене оптужбе!

Тактика јавног срамоћења без доказа је ипак имала успеха, јер је Николић протеклих година безброј пута морао да одговара на оптужбе Наташе Кандић иако против њега није поднесена тужба, нити вођена истрага.

Чека ли слична судбина генерала Диковића?

Диковић је 1999. ратовао против НАТО, попут многих официра ВЈ који су у међувремену смењени, али је сада начелник Генералштаба војске која организује заједничке вежбе са Алијансом.

Да ли је репутација Наташе Кандић заиста боља од угледа генерала Диковића и да ли ће било ко ко је ратовао против НАТО, као јунак Јозеф К. у роману Франца Кафке „Процес”, чекати одлуку имагинарног суда и пресуду која је извесна?

Томас Мелија је свакако својим изјавама оспорио Диковићев интегритет. Питање је, ипак, далеко сложеније. Да ли је генерал крајња мета Фонда за хуманитарно право и америчког дипломате или је то војска којом командује?

Александар Апостоловски

------------------------------------------------------

Золтан Дани: Смена официра који су ратовали против НАТО

Некадашњи командант Трећег дивизиона 250. ракетне бригаде ВЈ, пензионисани пуковник Золтан Дани, који је водио јединицу која је оборила амерички „невидљиви” Ф-117А и Ф-16, у више наврата је истицао да је пензионисан на захтев земаља против којих је, као војник, ратовао.

Да ли је могуће да за команданта ракеташа који су једини у историји оборили амерички „стелт”, нема места у систему српске одбране? Золтан Дани каже за „Политику” да је постављањем министра одбране Братислава Гашића, дошло до јачања Војске Србије, што „некима не одговара, па покушавају да је дискредитују”.

– Готово сам сигуран да је Диковић, а познајем га, поштен и савестан официр. Ништа се, заправо, није променило од када су високи официри који су ратовали против НАТО, склањани из наше војске. Ја сам то осетио на својој кожи. Сваки пут када нешто покушавамо да направимо добро за нашу земљу и да ојачамо војску, неко из врха војске се оптужује за злочине – напомиње Золтан Дани који се, иначе, и лично спријатељио са Дејл Зелком, пилотом америчког ловца којег је оборио изнад Буђановаца. То пријатељство је овековечено у филму „Други сусрет”, редитеља Жељка Мирковића. 

------------------------------------------------------

Шта кажу Николић и Гашић

Председник Србије Томислав Николић, који се често жали да га странка из које је потекао не подржава када га нападају, јуче није желео да коментарише напад на начелника Генералштаба војске чији је врховни командант. Министар одбране Братислав Гашић је врло кратко рекао за „Политику”: „После изјаве премијера Вучића, не осећам потребу да нешто кажем. Све је речено.”

------------------------------------------------------

Амбасада САД: изјаве Мелије медијима у складу су са оним што је он рекао српским званичницима

Америчка амбасада у Београду јуче није желела да одговори на питање „Политике” да ли се Томас Мелија током боравка у Београду срео са представницима БИРН-а, Фонда за хуманитарно право и омбудсманом Сашом Јанковићем, ни на питање са ким се срео од српских званичника. Од амбасаде смо добили следеће саопштење:

„Заменик помоћника секретара за демократију, људска права и рад Томас Мелија био је у посети Србији од 1. до 3. фебруара, у склопу давно планираног пута на Балкан, током којег се сусрео са представницима српске владе, цивилног друштва и медија. Његова порука свим саговорницима била је у складу са његовим изјавама Фонету: да је Србија, као и САД, јача са независним институцијама, невладиним организацијама и медијима који слободно врше своју улогу у демократији, а која укључује постављање тешких питања влади. САД не намеравају да суде о садржају ниједног конкретног извештаја – то је посао владе и народа Србије – већ да подрже принцип да независне установе и медији у Србији испуњавају своју непроцењиву улогу у јачању српске демократије и одговорности владе.”

Ј. С.