Канцеларкино нежељено (политичко) чедо

Алексис Ципрас је преко ноћи постао политичка звезда готово планетарних размера. Стигао ниоткуда.

Није потомак моћних политичких династија, Папандреуа и Караманлиса, које деценијама нису напуштале, другима препуштале, грчки трон. Није син богатих „Оназиса”.

Јуноша који је, на пречац, из политичке колевке ускочио у понорну арену високе политике. Незнанац који је, намах, постао препознатљив лик, за чијом биографијом не треба трагати – ено, га у ударним вестима најмоћнијих електронских медија, на првим страницама новина, на насловницима најутицајнијих недељника.

За једне омамљујући мит, симбол на заставама понижених губитника који се буде и усправљају као гневни бунтовници. За друге (претећи) баук који кружи Европом, њихова ноћна мора.

Политички Давид који креће на политичке Голијате. Или, прецизније – на Голијата. Уз Ципрасово име, његов (неспорно) метеорски политички успех, у немачким медијима се, готово обавезно, спомиње име Ангеле Меркел – он је канцеларкино нежељено (политичко) чедо.

У политичку орбиту лансирала га је побуна против њеног диктата беспоговорне и ригорозне штедње, с фаталним последицама. Отпор њеној (пре)моћи и немачкој, готово империјалној, доминацији на Старом континенту.

Један од оних парадокса какви су могући само у политици: Ципрас се попео на трон, добрим делом (ако не и превасходно) управо захваљујући немачкој канцеларки која је чинила, и учинила, све што је било у њеној моћи да га у томе спречи.

Ускочила је, индиректно, у изборну арену бацајући на грчки сто јаку карту како би помогла њеном идеолошком (конзервативном) сабрату, сада већ бившем премијеру Самарасу – запретила је грчким бирачима да ће, изаберу ли Ципраса, остати без (насушне) финансијске помоћи. Можда и места у европородици.

Уцена се вратила као бумеранг. Грци се, видело се то у ноћи Сиризиног (заправо Ципрасовог) великог изборног тријумфа, нису преплашили – „нишанећи” у Меркелову, на предизборним скуповима, зарадио је највише аплауза и, потом, гласова.

Сада се најмоћнија жена света (не само по „Форбсу”) хвата за главу. Њена (пре)моћ почиње, готово драматично уочљиво, да се круни и растаче. Више не владамо ситуацијом, пожалио се новинарима „Шпигла” један (неименовани) немачки званичник.

Неприкосновена „мути”, како је почесто, у мешавини милоште и благе ироније, ословљавају њени земљаци, осећа да јој ствари, у доскора, чинило се, слепо послушној европској фамилији, измичу контроли.

Шеф Европске централне банке Марио Драги је, упркос немачком противљењу, одлучио да убризга у посусталу европску економију стотине милијарди евра, испод пресе. Сличан потез, такође, идући „уз нос” Меркеловој, повукао је шеф европске „владе” (Европске комисије) Жан Клод Јункер.

А сад и Ципрас, с опасним „грчким вирусом” – његовом „историјском победом” није се само променио политички рељеф у његовој земљи. Опасно варничи на разним странама континента. Огорчени противници неолибералног рецепта и филозофије беспоговорне, ригорозне штедње, под „диктатом немачке канцеларке”, крећу на политичке барикаде стазама Сиризе у Португалији, Ирској, Шпанији, Кипру...

Готово изненада, и не без грчког шлагворта, почињу да се изнова „мешају карте” у европској фамилији. И да се успоставља „фронт отпора” немачкој (пре)доминацији. Француски председник Оланд је, примећује се у Берлину, наједном постао ближи италијанском премијеру Ренцију, него немачкој канцеларки.

Меркелова бива све усамљенија. Ако успех има више очева, од неуспеха би сви да се дистанцирају. Европи заиста у овом часу не иде добро. На политичку ветрометину истерује се онај ко је водио главну реч. Уз „побуњенике” се, у том контексту, а поводом Ципраса, сврстао (чак) и Барак Обама, за кога се не може рећи да му је близак – не може се, поручио је, притискати (дужнички) дављеник, који је посустао.

Ангела Меркел је, примећује уводничар најутицајнијег немачког политичког недељника, „Шпигла”, (Дирк Курбјувајт) у последњем броју (31. јануар), форсирајући немачки рецепт, и превасходно национални интерес, веровала да то може истерати у Атини, не хајући за расположење грчког народа. То јој се сада свети – расположења на политичкој сцени су понекад јача од чињеница.

Чак и политика која делује сасвим рационално и исправно, испостави се као савршено погрешна ако се ситуација у земљи, њеном „заслугом”, погоршава. Поготову тако драматично, као у грчком случају.

Новинар