Приоритети Русије у Европи и свету

Задовољство ми је што ми се указала прилика да се обратим читаоцима часописа „Хоризонти” (Horizons), у издању Центра за међународну сарадњу и одрживи развој (ЦИРСД), који иначе даје драгоцен допринос анализи најважнијих питања нашег времена и трагању за ефикасним одговорима на заједничке глобалне изазове.

Међународни односи налазе се у сложеној фази развоја, будући да једна историјска епоха замењује другу, при чему се уобличава нови полицентрични светски поредак. Тај процес и на глобалном и на регионалном нивоу прати све већа нестабилност. Све већа је и опасност од дубљих међурелигијских и међуцивилизацијских подела, док и даље нестабилна светска привреда лако може поново да западне у кризу.

Ситуација у свету у последње време се погоршава, будући да се уз старе сукобе јављају и нова опасна жаришта тензија. Општу забринутост изазива нагли пораст тероризма и екстремизма на Средњем истоку и у северној Африци. Безбедносна ситуација у Европи је далеко од задовољавајуће.

Сједињене Америчке Државе и њихови западни савезници – пошто су себе прогласили „победницима” у Хладном рату – стално су кршили кључне одредбе међународног права и покушавали да целом свету наметну сопствену вољу. Они су наставили с погубном навиком да земље деле на „пријатељске” и „непријатељске”, односно, продужили су сумњиве геополитичке игре нултог збира.

Испоставило се да уверавања да се Северноатлантска алијанса неће ширити на исток – дата руководству Совјетског Савеза – нису испоштована, будући да се инфраструктура НАТО-а непрекидно све више приближава границама Русије. У оквиру програма „Источно партнерство” ЕУ начињени су покушаји да се „државе у фокусу” приморају на вештачки и лажан избор („или сте с нама – или сте против нас”), те да се униште њихове историјски разноврсне везе с Русијом. Штавише, визе нису укинуте, што представља анахронизам који омета ширење трговинских, економских, хуманитарних и културних веза, као и контаката међу људима, а што нипошто није кривица Русије.

Руски интереси често су игнорисани, а руске иницијативе – укључујући израду уговора о европској безбедности – одбијане су или стављане у фиоку. С друге стране, историјско искуство показује да су покушаји изоловања Русије увек имали озбиљне последице по целу Европу, док је активно укључивање наше земље у збивања на континенту омогућавало дуге периоде мира и стабилног развоја.

С украјинском кризом ова негативна тенденција је кулминирала. Ми смо непрекидно, на различите начине, упозоравали на то да би приморавање Кијева на избор једног правца у својој спољној политици – опредељење за Запад или за Исток – могло да има веома озбиљне последице по још крхку украјинску државу. То упозорење нико није чуо.

Услед државног удара и насилног преузимања власти – што је Запад подржао – Украјина се нашла на ивици распада. У таквим околностима, слободно изражена воља народа на Криму представљала је само одговор на поступке ултранационалиста који су своју земљу гурнули у провалију грађанског рата, уместо да се потруде да консолидују украјинско друштво.

Упркос сложености ситуације, ми чврсто верујемо да се у Украјини још могу успоставити мир и слога. Да би се постигао успех, од виталног значаја је свеобухватан национални дијалог предвиђен заједничком изјавом коју су 17. априла 2014. у Женеви дале Русија, Европска унија, Сједињене Америчке Државе и Украјина. Очигледно је да у потпуности, без изузетка, морају да се загарантују права и интереси свих региона и грађана. Русија доследно подржава текуће напоре предузете у оквиру процеса из Минска, који би пре свега требало да подразумевају директне контакте Кијева, Луганска и Доњецка, као и да узму у обзир изборе одржане у Донбасу. Да би се спречила даља дезинтеграција Украјине, битно је да та земља сачува свој неутрални положај. Ми ћемо и даље на све начине доприносити успостављању повољне климе за решавање крупних проблема с којима је суочен украјински народ. Истовремено, треба имати на уму да нас од онога што сматрамо да је исправно и праведно неће одвратити покушаји да се на Русију изврши притисак путем унилатералних санкција – које су нелегитимне и које је Генерална скупштина Уједињених нација осудила.

Дешавања у Украјини негативно су утицала и на динамику руских односа с Европском унијом. Европску стабилност озбиљно су подрили двоструки стандарди Брисела приликом процене ситуације у Украјини, стални напори да се кривица за украјинску трагедију припише Русији и истрајавање на акцијама заснованим на рестрикцијама и претњама – што је све заједно само погоршало ситуацију, будући да не постоје поверење и заједничка визија о начину изградње поуздане евроатлантске безбедносне архитектуре засноване на једнакости.

Ми очекујемо да ће партнери наћи снаге да се определе за конструктивно и прагматично трагање за решењем нагомиланих проблема. Имајући у виду велику међузависност европских држава, уверени смо да не постоји алтернатива трајној конструктивној и плодоносној сарадњи између Русије и Европске уније.

Европска унија ја наш главни трговински и економски партнер. Русија ће и у догледној будућности бити главни испоручилац енергената Европи. Наша земља је у том погледу увек поштовала и увек ће строго поштовати своје обавезе.

Очигледно је да Европа, уколико не уједини капацитете држава у својим источним и западним деловима, неће бити способна да обезбеди место које јој с правом припада у новом међународном систему чију карактеристику представља све већа конкуренција у свим областима. Председник Владимир Путин предложио је постепену хармонизацију европских и евроазијских интеграционих процеса, што укључује и предлог да се до 2020. године успостави зона слободне трговине између Евроазијске економске уније и Европске уније.

Нема сумње да би се многи европски проблеми много лакше решавали уколико бисмо могли да се договоримо о унапређењу заједничког стратешког циља, односно, о постепеном оснивању заједничког економског и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока, заснованог на принципима недељиве безбедности и широке сарадње. Ми поседујемо неопходне предуслове за постизање тог изазовног задатка, што подразумева заједничке цивилизацијске и културне корене, као и висок степен конвергенције наших привреда, опредељење за јединствен низ трговинских правила заснованих на стандардима СТО и заједнички интерес за промовисање раста заснованог на иновацијама.

До сада смо, нажалост, били сведоци да се ствари одвијају у супротном правцу. То што се НАТО сместа преоријентисао на језик конфронтације и на ограничавање сарадње с Русијом, као и повећано војно присуство у непосредној близини руских граница, јасно показује да та алијанса није способна да превазиђе хладноратовске стереотипе. За жаљење је то што данашњи НАТО у суштини још представља наслеђе претходног периода.

По нашем мишљењу, процес Хелсинки +40 – покренут поводом јубилеја Оебса – могао би да олакша решавање системских проблема у овој области, будући да је та организација управо и основана зато да би се превазилазиле све врсте препрека. Ово ће очигледно захтевати реафирмацију принципа поштовања националног суверенитета и немешања у унутрашње ствари држава чланица, што укључује и неприхватљивост субверзивних акција и подршке неуставној промени власти.

Надамо се да ће председавање Србије Оебсом током 2015. године, следити наведени правац, да ће Београд наставити с вођењем конструктивне и објективне политике која се залаже за равнотежу интереса свих држава чланица ове организације.

Позитиван пример успостављања продуктивних односа оријентисаних ка будућности јесте интензиван развој руско-српске сарадње која је до сада прерасла у стратешко партнерство. Посета председника Путина Београду 16. октобра 2014. године била је прилика за постизање нових споразума. До изражаја су и тада дошле потпуна подударност или сличност приступа питањима која су разматрана. Месец дана касније, односно, од 14. до 16. новембра, током званичне посете Србији патријарха московског и целе Русије Кирила, још једном су потврђене дубина и трајна природа историјских веза између народа наших двеју земаља.

У том погледу желео бих да изнесем неке примедбе на све јаче покушаје да се Београду наметне лажан избор између Европске уније и Русије. Ми полазимо од чињенице да је Србија суверена земља која води независну спољну политику, укључујући и ону у односу на европске интеграције.

Јасно је да на путу ка потенцијалном чланству постоје бројне препреке, од нерешених проблема проистеклих из југословенског сукоба (који се осећају у целом српском друштву), до великих и болних реформи које се предузимају у различитим областима. Стога нам се намећу ова али и друга питања: у којој мери Европска унија – која је све забринутија због сопственог проширења – може те аспекте да узме у обзир и у којој мери може да испољи стрпљење и такт. Проблем Косова још представља озбиљан изазов, будући да се покровитељи Приштине залажу за став да признање државности Косова буде „цена пријема” Србије у Европску унију. Београд би у вези са свим овим требало да доноси независне одлуке.

Што се тиче Русије, ми смо нашим партнерима – и у Србији и у Европској унији – искрено рекли да приближавање Београда европским интеграцијама у принципу не одбацујемо, подразумевајући да не угрожава руско-српске односе и наше заједничке пројекте, поготову стога што они нису никаква претња за Брисел.

Избор за који се српски лидери опредељују јесте и чланство у Европској унији и одржавање пријатељских односа и сарадње с Русијом. Реч је о сувереном избору који заслужује поштовање. Он је заснован на мишљењу већине грађана Србије, као и на томе што у потпуности одговара политичким и економским интересима земље.

Позивамо своје партнере у Бриселу да се адекватно поставе и да напредак у преговорима о приступању не повезују с прекидом природних веза Србије с Русијом. Ми верујемо да ће се непотребне тензије пре одстранити кроз дијалог заснован на узајамном уважавању и конструктивној сарадњи која укључује све заинтересоване стране и узима у обзир контакте између Москве и Брисела, што ће истовремено осигурати и да процес интеграције Србије у ЕУ буде користан за све. Уколико тај приступ преовлада, Србија би, уместо да се сматра јабуком раздора, могла да постане мост који ће повезивати Запад и Исток нашег континента.

Убеђен сам да ће вишевековна традиција блискости наших народа, дубоког узајамног осећања пријатељства, разумевања и поверења – коју ми иначе високо ценимо – додатно допринети развоју сарадње између Русије и Србије, уз истовремено јачање нашег заједничког учешћа у проналажењу решења за бројне проблеме савременог света – решења заснована на једнакости и узајамном поштовању.

Сергеј Лавров је министар спољних послова Руске Федерације

Цео текст доступан је на сајту Центра за међународну сарадњу и одрживи развој – www. cirsd.org