Prioriteti Rusije u Evropi i svetu

Zadovoljstvo mi je što mi se ukazala prilika da se obratim čitaocima časopisa „Horizonti” (Horizons), u izdanju Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj (CIRSD), koji inače daje dragocen doprinos analizi najvažnijih pitanja našeg vremena i traganju za efikasnim odgovorima na zajedničke globalne izazove.

Međunarodni odnosi nalaze se u složenoj fazi razvoja, budući da jedna istorijska epoha zamenjuje drugu, pri čemu se uobličava novi policentrični svetski poredak. Taj proces i na globalnom i na regionalnom nivou prati sve veća nestabilnost. Sve veća je i opasnost od dubljih međureligijskih i međucivilizacijskih podela, dok i dalje nestabilna svetska privreda lako može ponovo da zapadne u krizu.

Situacija u svetu u poslednje vreme se pogoršava, budući da se uz stare sukobe javljaju i nova opasna žarišta tenzija. Opštu zabrinutost izaziva nagli porast terorizma i ekstremizma na Srednjem istoku i u severnoj Africi. Bezbednosna situacija u Evropi je daleko od zadovoljavajuće.

Sjedinjene Američke Države i njihovi zapadni saveznici – pošto su sebe proglasili „pobednicima” u Hladnom ratu – stalno su kršili ključne odredbe međunarodnog prava i pokušavali da celom svetu nametnu sopstvenu volju. Oni su nastavili s pogubnom navikom da zemlje dele na „prijateljske” i „neprijateljske”, odnosno, produžili su sumnjive geopolitičke igre nultog zbira.

Ispostavilo se da uveravanja da se Severnoatlantska alijansa neće širiti na istok – data rukovodstvu Sovjetskog Saveza – nisu ispoštovana, budući da se infrastruktura NATO-a neprekidno sve više približava granicama Rusije. U okviru programa „Istočno partnerstvo” EU načinjeni su pokušaji da se „države u fokusu” primoraju na veštački i lažan izbor („ili ste s nama – ili ste protiv nas”), te da se unište njihove istorijski raznovrsne veze s Rusijom. Štaviše, vize nisu ukinute, što predstavlja anahronizam koji ometa širenje trgovinskih, ekonomskih, humanitarnih i kulturnih veza, kao i kontakata među ljudima, a što nipošto nije krivica Rusije.

Ruski interesi često su ignorisani, a ruske inicijative – uključujući izradu ugovora o evropskoj bezbednosti – odbijane su ili stavljane u fioku. S druge strane, istorijsko iskustvo pokazuje da su pokušaji izolovanja Rusije uvek imali ozbiljne posledice po celu Evropu, dok je aktivno uključivanje naše zemlje u zbivanja na kontinentu omogućavalo duge periode mira i stabilnog razvoja.

S ukrajinskom krizom ova negativna tendencija je kulminirala. Mi smo neprekidno, na različite načine, upozoravali na to da bi primoravanje Kijeva na izbor jednog pravca u svojoj spoljnoj politici – opredeljenje za Zapad ili za Istok – moglo da ima veoma ozbiljne posledice po još krhku ukrajinsku državu. To upozorenje niko nije čuo.

Usled državnog udara i nasilnog preuzimanja vlasti – što je Zapad podržao – Ukrajina se našla na ivici raspada. U takvim okolnostima, slobodno izražena volja naroda na Krimu predstavljala je samo odgovor na postupke ultranacionalista koji su svoju zemlju gurnuli u provaliju građanskog rata, umesto da se potrude da konsoliduju ukrajinsko društvo.

Uprkos složenosti situacije, mi čvrsto verujemo da se u Ukrajini još mogu uspostaviti mir i sloga. Da bi se postigao uspeh, od vitalnog značaja je sveobuhvatan nacionalni dijalog predviđen zajedničkom izjavom koju su 17. aprila 2014. u Ženevi dale Rusija, Evropska unija, Sjedinjene Američke Države i Ukrajina. Očigledno je da u potpunosti, bez izuzetka, moraju da se zagarantuju prava i interesi svih regiona i građana. Rusija dosledno podržava tekuće napore preduzete u okviru procesa iz Minska, koji bi pre svega trebalo da podrazumevaju direktne kontakte Kijeva, Luganska i Donjecka, kao i da uzmu u obzir izbore održane u Donbasu. Da bi se sprečila dalja dezintegracija Ukrajine, bitno je da ta zemlja sačuva svoj neutralni položaj. Mi ćemo i dalje na sve načine doprinositi uspostavljanju povoljne klime za rešavanje krupnih problema s kojima je suočen ukrajinski narod. Istovremeno, treba imati na umu da nas od onoga što smatramo da je ispravno i pravedno neće odvratiti pokušaji da se na Rusiju izvrši pritisak putem unilateralnih sankcija – koje su nelegitimne i koje je Generalna skupština Ujedinjenih nacija osudila.

Dešavanja u Ukrajini negativno su uticala i na dinamiku ruskih odnosa s Evropskom unijom. Evropsku stabilnost ozbiljno su podrili dvostruki standardi Brisela prilikom procene situacije u Ukrajini, stalni napori da se krivica za ukrajinsku tragediju pripiše Rusiji i istrajavanje na akcijama zasnovanim na restrikcijama i pretnjama – što je sve zajedno samo pogoršalo situaciju, budući da ne postoje poverenje i zajednička vizija o načinu izgradnje pouzdane evroatlantske bezbednosne arhitekture zasnovane na jednakosti.

Mi očekujemo da će partneri naći snage da se opredele za konstruktivno i pragmatično traganje za rešenjem nagomilanih problema. Imajući u vidu veliku međuzavisnost evropskih država, uvereni smo da ne postoji alternativa trajnoj konstruktivnoj i plodonosnoj saradnji između Rusije i Evropske unije.

Evropska unija ja naš glavni trgovinski i ekonomski partner. Rusija će i u doglednoj budućnosti biti glavni isporučilac energenata Evropi. Naša zemlja je u tom pogledu uvek poštovala i uvek će strogo poštovati svoje obaveze.

Očigledno je da Evropa, ukoliko ne ujedini kapacitete država u svojim istočnim i zapadnim delovima, neće biti sposobna da obezbedi mesto koje joj s pravom pripada u novom međunarodnom sistemu čiju karakteristiku predstavlja sve veća konkurencija u svim oblastima. Predsednik Vladimir Putin predložio je postepenu harmonizaciju evropskih i evroazijskih integracionih procesa, što uključuje i predlog da se do 2020. godine uspostavi zona slobodne trgovine između Evroazijske ekonomske unije i Evropske unije.

Nema sumnje da bi se mnogi evropski problemi mnogo lakše rešavali ukoliko bismo mogli da se dogovorimo o unapređenju zajedničkog strateškog cilja, odnosno, o postepenom osnivanju zajedničkog ekonomskog i humanitarnog prostora od Lisabona do Vladivostoka, zasnovanog na principima nedeljive bezbednosti i široke saradnje. Mi posedujemo neophodne preduslove za postizanje tog izazovnog zadatka, što podrazumeva zajedničke civilizacijske i kulturne korene, kao i visok stepen konvergencije naših privreda, opredeljenje za jedinstven niz trgovinskih pravila zasnovanih na standardima STO i zajednički interes za promovisanje rasta zasnovanog na inovacijama.

Do sada smo, nažalost, bili svedoci da se stvari odvijaju u suprotnom pravcu. To što se NATO smesta preorijentisao na jezik konfrontacije i na ograničavanje saradnje s Rusijom, kao i povećano vojno prisustvo u neposrednoj blizini ruskih granica, jasno pokazuje da ta alijansa nije sposobna da prevaziđe hladnoratovske stereotipe. Za žaljenje je to što današnji NATO u suštini još predstavlja nasleđe prethodnog perioda.

Po našem mišljenju, proces Helsinki +40 – pokrenut povodom jubileja Oebsa – mogao bi da olakša rešavanje sistemskih problema u ovoj oblasti, budući da je ta organizacija upravo i osnovana zato da bi se prevazilazile sve vrste prepreka. Ovo će očigledno zahtevati reafirmaciju principa poštovanja nacionalnog suvereniteta i nemešanja u unutrašnje stvari država članica, što uključuje i neprihvatljivost subverzivnih akcija i podrške neustavnoj promeni vlasti.

Nadamo se da će predsedavanje Srbije Oebsom tokom 2015. godine, slediti navedeni pravac, da će Beograd nastaviti s vođenjem konstruktivne i objektivne politike koja se zalaže za ravnotežu interesa svih država članica ove organizacije.

Pozitivan primer uspostavljanja produktivnih odnosa orijentisanih ka budućnosti jeste intenzivan razvoj rusko-srpske saradnje koja je do sada prerasla u strateško partnerstvo. Poseta predsednika Putina Beogradu 16. oktobra 2014. godine bila je prilika za postizanje novih sporazuma. Do izražaja su i tada došle potpuna podudarnost ili sličnost pristupa pitanjima koja su razmatrana. Mesec dana kasnije, odnosno, od 14. do 16. novembra, tokom zvanične posete Srbiji patrijarha moskovskog i cele Rusije Kirila, još jednom su potvrđene dubina i trajna priroda istorijskih veza između naroda naših dveju zemalja.

U tom pogledu želeo bih da iznesem neke primedbe na sve jače pokušaje da se Beogradu nametne lažan izbor između Evropske unije i Rusije. Mi polazimo od činjenice da je Srbija suverena zemlja koja vodi nezavisnu spoljnu politiku, uključujući i onu u odnosu na evropske integracije.

Jasno je da na putu ka potencijalnom članstvu postoje brojne prepreke, od nerešenih problema proisteklih iz jugoslovenskog sukoba (koji se osećaju u celom srpskom društvu), do velikih i bolnih reformi koje se preduzimaju u različitim oblastima. Stoga nam se nameću ova ali i druga pitanja: u kojoj meri Evropska unija – koja je sve zabrinutija zbog sopstvenog proširenja – može te aspekte da uzme u obzir i u kojoj meri može da ispolji strpljenje i takt. Problem Kosova još predstavlja ozbiljan izazov, budući da se pokrovitelji Prištine zalažu za stav da priznanje državnosti Kosova bude „cena prijema” Srbije u Evropsku uniju. Beograd bi u vezi sa svim ovim trebalo da donosi nezavisne odluke.

Što se tiče Rusije, mi smo našim partnerima – i u Srbiji i u Evropskoj uniji – iskreno rekli da približavanje Beograda evropskim integracijama u principu ne odbacujemo, podrazumevajući da ne ugrožava rusko-srpske odnose i naše zajedničke projekte, pogotovu stoga što oni nisu nikakva pretnja za Brisel.

Izbor za koji se srpski lideri opredeljuju jeste i članstvo u Evropskoj uniji i održavanje prijateljskih odnosa i saradnje s Rusijom. Reč je o suverenom izboru koji zaslužuje poštovanje. On je zasnovan na mišljenju većine građana Srbije, kao i na tome što u potpunosti odgovara političkim i ekonomskim interesima zemlje.

Pozivamo svoje partnere u Briselu da se adekvatno postave i da napredak u pregovorima o pristupanju ne povezuju s prekidom prirodnih veza Srbije s Rusijom. Mi verujemo da će se nepotrebne tenzije pre odstraniti kroz dijalog zasnovan na uzajamnom uvažavanju i konstruktivnoj saradnji koja uključuje sve zainteresovane strane i uzima u obzir kontakte između Moskve i Brisela, što će istovremeno osigurati i da proces integracije Srbije u EU bude koristan za sve. Ukoliko taj pristup preovlada, Srbija bi, umesto da se smatra jabukom razdora, mogla da postane most koji će povezivati Zapad i Istok našeg kontinenta.

Ubeđen sam da će viševekovna tradicija bliskosti naših naroda, dubokog uzajamnog osećanja prijateljstva, razumevanja i poverenja – koju mi inače visoko cenimo – dodatno doprineti razvoju saradnje između Rusije i Srbije, uz istovremeno jačanje našeg zajedničkog učešća u pronalaženju rešenja za brojne probleme savremenog sveta – rešenja zasnovana na jednakosti i uzajamnom poštovanju.

Sergej Lavrov je ministar spoljnih poslova Ruske Federacije

Ceo tekst dostupan je na sajtu Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj – www. cirsd.org