Ваш пријатељ је наш непријатељ

Етикетирање „унутрашњих непријатеља”, омиљена хладноратовска метода обрачуна с неистомишљеницима у Русији и Америци, као да се ових дана поново враћа на мала врата. Линију поделе исцртава украјинска криза и у оба друштва је малтене немогуће чути гласове који устају против званичних политика својих влада. Да ни стручност и знање нису сигурна брана пред налетом дисквалификација, на својој кожи је пре неколико дана осетио вероватно највећи савремени амерички познавалац Русије Стивен Коен.

Афера вуче корене још од пре две године када су Коен и његова супруга Катрина ван ден Хувел (уредница магазина „Нејшн”) започели преговоре с Удружењем за словенске, источноевропске и евроазијске студије о могућностима финансирања студијских програма.

Имућни пар је наиме био спреман да поклони нешто више од 400.000 долара за подршку пројектима из ових области, а сума је попунила празнину која је настала након што је престало финансирање из фондова Стејт департмента.

До проблема је међутим дошло када су донатори нагласили да би стипендија коју финансирају требало да носи име професора Коена. Чињеница да је водећи стручњак из дате области с каријером на најпрестижнијим универзитетима није био довољна препорука, већ је његово име доведено у питање због јавних наступа у којима критикује америчку спољну политику, нарочито у Украјини.

Сукоб који је већ дуже време тињао унутар академске заједнице, изашао је у јавност када је брачни пар Коен – Ван ден Хувел одустао од понуде. И пре избијања афере у јавним дискусијама о украјинској кризи био је упадљив изостанак професора Коена. На то је и сам више пута скретао пажњу у мање утицајним алтернативним медијима, будући да су му водеће телевизијске и новинске куће углавном ускраћивале простор.Чак и спорадични наступи у којима је налазио замерке политици Запада у Украјини прибавили су му епитет руског човека или „Путинове америчке улизице” како га је описао часопис „Њу рипаблик”.

Случај универзитетског професора ипак није усамљен, а сличан третман пролазе и много већи играчи. Почетом године појавиле су се спекулације да би улогу посредника између Кремља и Беле куће могао да одигра доајен америчке дипломатије Хенри Кисинџер. Иако се, наводно, рачуна на његове добре контакте у Кремљу приметно је његово изостајање из јавне дебате о украјинској кризи. Кисинџер је додуше прошле године у коментару у „Вашингтон посту” изнео своје виђење нове конфронтације и нагласио да „демонизација Владимира Путина није политика него само алиби за њен недостатак”. Поједини аналитичари сматрају да му је такав став обезбедио екскомуникацију из дискусије о односима с Москвом.

Филтрирање подобних коментатора одавно је распрострањена појава и у руским медијима. Готово да је немогуће пронаћи текстове или емисије у којима се критикује политика Кремља, а они који се усуде да крену тим путем ризикују да буду проглашени издајницима и страним плаћеницима.

Овакви трендови су само појавни облици ширих друштвених наратива који доминирају у обе земље. У Русији се спољнополитичка претња користи да би се надоместили сви недостаци у унутрашњем вођењу државе. Земља је ослабљена огромном корупцијом и убрзаним сиромашењем непривилегованих слојева па се опасност од Запада капитализује како би се неутралисала унутрашња незадовољства. Слично хладноратовској пропаганди када је за све недаће окривљиван непријатељски спољни фактор.

Готово идентичан феномен обликује америчко јавно мњење. Велики део грађана САД заиста верује у „изузетност” своје земље, као и да су њене акције против Москве у суштини оправдане.

Историјске околности су сада ипак другачије него пре пола века. Униполарни свет који се изродио из Хладног ратаполако али сигурно постаје реликт прошлости. Новонастала ситуација производи варнице које потресају модерни свет, оцењују поједини аутори. Америка не прихвата чињеницу да више не стоји тако високо изнад свих осталих, а неки нови џинови који се усправљају траже своје место под сунцем. Први пут у историји земље „с периферије” инсистирају да су једнаке са Западом, а да њихове вредности нису ништа мање важне него оне које заговара западна цивилизација. Како то дефинише амерички сајт „Салон”, некада неприкосновени центри моћи одбијају да прихвате мултиполарни свет у којем модернизовати се не значи постати више налик Западу.

Д. Вукотић