Vaš prijatelj je naš neprijatelj

Etiketiranje „unutrašnjih neprijatelja”, omiljena hladnoratovska metoda obračuna s neistomišljenicima u Rusiji i Americi, kao da se ovih dana ponovo vraća na mala vrata. Liniju podele iscrtava ukrajinska kriza i u oba društva je maltene nemoguće čuti glasove koji ustaju protiv zvaničnih politika svojih vlada. Da ni stručnost i znanje nisu sigurna brana pred naletom diskvalifikacija, na svojoj koži je pre nekoliko dana osetio verovatno najveći savremeni američki poznavalac Rusije Stiven Koen.

Afera vuče korene još od pre dve godine kada su Koen i njegova supruga Katrina van den Huvel (urednica magazina „Nejšn”) započeli pregovore s Udruženjem za slovenske, istočnoevropske i evroazijske studije o mogućnostima finansiranja studijskih programa.

Imućni par je naime bio spreman da pokloni nešto više od 400.000 dolara za podršku projektima iz ovih oblasti, a suma je popunila prazninu koja je nastala nakon što je prestalo finansiranje iz fondova Stejt departmenta.

Do problema je međutim došlo kada su donatori naglasili da bi stipendija koju finansiraju trebalo da nosi ime profesora Koena. Činjenica da je vodeći stručnjak iz date oblasti s karijerom na najprestižnijim univerzitetima nije bio dovoljna preporuka, već je njegovo ime dovedeno u pitanje zbog javnih nastupa u kojima kritikuje američku spoljnu politiku, naročito u Ukrajini.

Sukob koji je već duže vreme tinjao unutar akademske zajednice, izašao je u javnost kada je bračni par Koen – Van den Huvel odustao od ponude. I pre izbijanja afere u javnim diskusijama o ukrajinskoj krizi bio je upadljiv izostanak profesora Koena. Na to je i sam više puta skretao pažnju u manje uticajnim alternativnim medijima, budući da su mu vodeće televizijske i novinske kuće uglavnom uskraćivale prostor.Čak i sporadični nastupi u kojima je nalazio zamerke politici Zapada u Ukrajini pribavili su mu epitet ruskog čoveka ili „Putinove američke ulizice” kako ga je opisao časopis „Nju ripablik”.

Slučaj univerzitetskog profesora ipak nije usamljen, a sličan tretman prolaze i mnogo veći igrači. Početom godine pojavile su se spekulacije da bi ulogu posrednika između Kremlja i Bele kuće mogao da odigra doajen američke diplomatije Henri Kisindžer. Iako se, navodno, računa na njegove dobre kontakte u Kremlju primetno je njegovo izostajanje iz javne debate o ukrajinskoj krizi. Kisindžer je doduše prošle godine u komentaru u „Vašington postu” izneo svoje viđenje nove konfrontacije i naglasio da „demonizacija Vladimira Putina nije politika nego samo alibi za njen nedostatak”. Pojedini analitičari smatraju da mu je takav stav obezbedio ekskomunikaciju iz diskusije o odnosima s Moskvom.

Filtriranje podobnih komentatora odavno je rasprostranjena pojava i u ruskim medijima. Gotovo da je nemoguće pronaći tekstove ili emisije u kojima se kritikuje politika Kremlja, a oni koji se usude da krenu tim putem rizikuju da budu proglašeni izdajnicima i stranim plaćenicima.

Ovakvi trendovi su samo pojavni oblici širih društvenih narativa koji dominiraju u obe zemlje. U Rusiji se spoljnopolitička pretnja koristi da bi se nadomestili svi nedostaci u unutrašnjem vođenju države. Zemlja je oslabljena ogromnom korupcijom i ubrzanim siromašenjem neprivilegovanih slojeva pa se opasnost od Zapada kapitalizuje kako bi se neutralisala unutrašnja nezadovoljstva. Slično hladnoratovskoj propagandi kada je za sve nedaće okrivljivan neprijateljski spoljni faktor.

Gotovo identičan fenomen oblikuje američko javno mnjenje. Veliki deo građana SAD zaista veruje u „izuzetnost” svoje zemlje, kao i da su njene akcije protiv Moskve u suštini opravdane.

Istorijske okolnosti su sada ipak drugačije nego pre pola veka. Unipolarni svet koji se izrodio iz Hladnog ratapolako ali sigurno postaje relikt prošlosti. Novonastala situacija proizvodi varnice koje potresaju moderni svet, ocenjuju pojedini autori. Amerika ne prihvata činjenicu da više ne stoji tako visoko iznad svih ostalih, a neki novi džinovi koji se uspravljaju traže svoje mesto pod suncem. Prvi put u istoriji zemlje „s periferije” insistiraju da su jednake sa Zapadom, a da njihove vrednosti nisu ništa manje važne nego one koje zagovara zapadna civilizacija. Kako to definiše američki sajt „Salon”, nekada neprikosnoveni centri moći odbijaju da prihvate multipolarni svet u kojem modernizovati se ne znači postati više nalik Zapadu.

D. Vukotić