Речник за преваспитавање посланика

Власт и опозиција сложили су се да треба упристојити седнице Скупштине Србије. Одржали су састанак и договорили се, тврде, да направе речник непристојних речи. Ко у расправи буде изговорио непристојан израз са тог списка, биће аутоматски кажњен.

А речник треба да састави Административни одбор, у року – „што пре”. То је, иначе, онај одбор који је, у различитим саставима, скоро деценију писао кодекс понашања посланика, који никада неће бити донет.

Зато се с великом сигурношћу може тврдити да Речник непристојних речи има исте изгледе да буде примењен као и кодекс.

Иницијатива за састављање списка забрањених речи потекла је од Борислава Стефановића, потпредседника Демократске странке, који је предложио и три речи за будући списак – „болесник”, „криминалац” и „лопов”. То су, како је рекао Стефановић, све изрази којима напредњаци њих називају.

Нема, међутим, ништа против да се на том списку нађу и речи – „стока”, „ђубре” и „олош”, којима су Зоран Живковић из Нове странке и Драган Шутановац из ДС-а „частили” председавајућег напредњака. Много је речи које би се могле наћи на списку, на пример „неспособан”, реч због које је Јанку Веселиновићу (СДС) искључиван микрофон, јер је употребио уз Владу Србије, док је Зорану Бабићу (СНС) дозвољено да је изговори четири пута у једном излагању, уз Веселиновићево име.

Можда би се „неспособан” и нашло у речнику, мада тешко, али реч „султан” сасвим сигурно не би била увршћена, а може да буде увредљива. Тако су је, бар, доживели напредњаци када је Јанко Веселиновић њиховог лидера и премијера Александра Вучића посредно назвао султаном, предложивши да „укинемо парламент, Србију прогласимо султанатом, па да по убрзаној процедури усвајамо све што султан каже”.

Поменута реч „султан” пример је зашто су у четврт века дугом вишестраначком искуству парламента пропали сви покушаји да се таксативно наброје све речи које је забрањено користити у парламенту. Једноставно, тешко је пописати све увредљиве речи, увек ће се наћи нека која није на списку, а увредљива је или је неко тако доживљава. Ово је било образложење за одбијање сваке такве иницијативе.

Да је, на пример, први вишестраначки сазив написао речник забрањених речи, ту би се на првом месту нашле синтагме „страни плаћеници” и „домаћи издајници”, као највише употребљавани „епитети” којима је власт „чашћавала” тадашње опозиционаре. Било је и „наркомана”, „шизофреничара”, „лудака”... У том сазиву било је и „стеоних жаба” и „пацова”. Док је трајао рат на просторима наше бивше државе, у српском парламенту су седеле „убице”, „криминалци”...

После петооктобарских промена, у клупама су седеле „штеточине”, припадници „злочиначког режима Слободана Милошевића” и, опет, „издајници”, „трговци сопственом земљом”, „пљачкаши народне имовине”, „досманлије”, „мајмуни”, „талибани”. 

Без обзира на међусобне увреде, ни у једном скупштинском сазиву до 2000. године, нико није иницирао писање „речника увреда”, а председавајући је посланике кажњавао опоменом, одузимањем речи и искључењем са седнице до њеног краја, док би на следећу могли најнормалније да дођу. Али, тадашња власт и није имала неки већи проблем с опозицијом, која је углавном протестовала тако што је бојкотовала парламент.

После 2000. године, кад је некадашња опозиција постала власт, а новој опозицији није падало на памет да бојкотује рад парламента, стално су кресана права опозиције, уведене су новчане казне, искључења на 30 дана, која су умела да потрају и неколико месеци.

Кодекс понашања, који би прописао, практично, правила лепог понашања и шта се сме, а шта не сме изговорити, прва је предложила Гордана Чомић (ДС), пре више од десет година, али њену идеју су баш сви игнорисали. 

Писање кодекса почело је у сазиву од 2008. године, писало се и писало, а опозиција, у којој је био и ЛДП Чедомира Јовановића, одбијала је да у том послу учествује јер је кодекс доживљавала као додатно ућуткивање. Дошли су избори 2012. године, променила се власт и састав радне групе и ето опет приче о кодексу, само је ЛДП остао доследно против тога, јер „посланици нису деца да их неко васпитава”.

Прошле године се, опет, променила власт и радна група и сви су били за кодекс. Чак су га и написали, али није прошао „проверу” у Бриселу. Тамо су констатовали да све што ту пише већ пише у пословнику у раду, а нису им се свиделе ни одредбе о кажњавању посланика за речи које изговоре ван парламента, у интервјуима, на телевизији.

Ово је прошло у потпуној тишини, а кад то поменете, главни заговорници ове приче вам кажу:„Само то не питајте!” Тако се одговара онима који су овде о кодексу говорили исто што и Брисел, али Брисел је Брисел.

И писање речника забрањених речи имаће сличну судбину. Јер, како сами посланици умеју да кажу, домаће васпитање се понесе из куће, а грађани свакога на изборима оцене. И још нешто. Грађани би требало да знају да „лопови” и „олош”, кад нема ТВ камера, разговарају као лепо васпитани људи.