Тужилаштво можда и неће гонити Станојевића

Треће основно јавно тужилаштво у Београду упутиће полицији захтев за прикупљање обавештења о тежини повреда које је јавност протеклих дана видела на фотографијама Ане Марије Жујовић. Полиција такође треба да испита и породични статус ове девојке и њеног партнера Владимира Станојевића, односно да ли су у браку, заједници живота или су „само у вези”.

– Ако су они, народски речено, само момак и девојка, онда не може бити речи о кривичном делу насиља у породици, које се гони по службеној дужности – рекао је за „Политику” Иван Марковић, први заменик трећег основног јавног тужиоца у Београду.

Насиље у породици, како је објаснио, постоји ако су насилник и жртва супружници, сродници и ако између њих постоји, или је постојала, такозвана заједница живота. Сада полиција и тужилаштво треба да утврде да ли су Ана Марија Жујовић и Владимир Станојевић живели заједно, иако су познате информације да су венчани у иностранству.

Поставља се, међутим, питање да ли је то суштина ове приче или ће формалноправни разлози спречити тужилаштво да кривично гони насилника по службеној дужности. Јер, могло би да се догоди, не само теоретски, да читав случај „остане” на лаким телесним повредама које се не гони по службеној дужности већ само по приватној тужби. Дакле, читав случај могао би бити препуштен на крају Ани Марији Жујовић као жртви.

Сада су на потезу вештаци медицинске струке и полиција. Први треба да утврде да ли су масница на оку и расечена усна – лаке или тешке телесне повреде, а други какав је породични статус жртве и насилника.

Они су саслушани у београдској полицији прошле недеље и то у Одељењу за јавни ред и мир, на основу захтева Трећег основног јавног тужилаштва.

– Полицијски извештај о саслушању достављен је тужилаштву јуче, 9. фебруара, али се из прикупљених података не може несумњиво утврдити какав је степен повреда Ане Марије Жујовић, нити какав је породични статус Владимира Станојевића и Ане Марије Жујовић. Зато ће тужилаштво упутити полицији нови захтев за прикупљање потребних обавештења – рекао је заменик трећег тужиоца јуче за „Политику”.

И жртва и насилник говорили су о овим батинама у Јутарњем програму телевизије „Пинк”, где Станојевић ради као водитељ. Признао је пред камерама да је ударио Жујовићеву, наводно изреволтиран њеним понашањем. Она је, са великим тамним наочарама на лицу, потврдила његову причу, а затим су неки медији наставили са „срцепарајућим” изјавама о њиховој „љубави”, његовим „суицидним намерама” и наводном страху да ће добити отказ.

О страху да ће бити кривично гоњен – нико не говори, па испада да је судбина момка који је нанео видне повреде девојци искључиво у рукама власника ТВ Пинк Жељка Митровића, а не у рукама државе, односно државног органа који је у обавези да кривично гони насиље и да захтева од суда казну која може имати теже последице за насилника од једног обичног отказа са радног места телевизијског водитеља.

Претпоставку невиности, наравно, морају поштовати и медији и органи гоњења, али масница на лицу младе жене је очигледан доказ да „аутор” те маснице није недужан и да је евидентно реч о насиљу. Друга је ствар што и жртве насиља у Србији и читаво друштво имају прилично висок степен толеранције на насиље, а неки га чак и оправдавају, па траже кривицу у жртви, чак и у случајевима када дође до најтежег злочина – убиства.

Чињеница је да многе жене у Србији имају маснице које никада нису виђене на друштвеним мрежама и у штампи, као што је случај са масницом Ане Марије Жујовић. За тужилаштво је битно како ће квалификовати кривично дело, али за жене које су жртве насиља, најважније је да имају поверења у државне органе, а немају га. Оне се плаше да ће добити још жешће батине ако пријаве насилника, а размишљају и о свим другим последицама, као што су реакција других чланова породице и средине у којој живе.

У судовима постоје службе за подршку жртвама насиља, али, као што је за наш лист рекла Гордана Јекић-Брадајић, заменик апелационог јавног тужиоца, жене које се одлуче да пријаве насиље немају никакву заштиту током суђења које најчешће дуго траје.

„Политика” је јуче покушала да сазна и какав је став републичког јавног тужиоца Загорке Доловац о конкретном случају, али одговор још није стигао.

Да би тужилаштво могло да гони насилнике, неко мора да их пријави. У великом броју случајева то нису ни комшије које окрећу главу, ни рођаци који неће да се мешају, а ни саме жене које радије одлучују да ћуте и трпе батине. Држава има три задатка: да се „меша у приватне ствари” када је о насиљу реч, да охрабри жртве да пријављују насиље и – да им пружи заштиту.