Хоће ли престати „ћерање”?

Пресуда Међународног суда правде по тужби Хрватске и противтужби Србије за геноцидконачно је донета. Најкраће, она гласи: нема геноцида, а то што сте се ви Хрвати и Срби међусобно клали, видите сами међу собом како ћете изаћи на крај с тим. Само што још нису јавно рекли, а можда су неки и помислили: шта вам је то требало, али ето, и ми треба колико-толико да одрадимо не мала примања, а и адвокати да зараде коју „цркавицу”. Сада би порески обвезници на обе стране требало да израчунају колико их је то све коштало и коме да испоставе рачун.

Пресуда ће, ако не помирењу, макар послужити правницима да о њој пишу стручне радове, допуњују уџбенике међународног и кривичног права, да им буде материјал за докторске тезе. Политичарима, посебно у Хрватској и Србији, да је тумаче на разне начине у дневнополитичке сврхе и нека нова оптуживања. Већ пљуште изјаве да су неки мање, а други више незадовољни, да је нека држава боље, а друга лошије прошла.

Хоће ли пресуда допринети помирењу и бољој сарадњи? Како сада ствари стоје, тешко. Једина корист која би се могла извући из пресуде је та да се по питању геноцида више правно не могу, што би Матија рекао, „ћерати”. А, политички наравно да ће се „ћерати”. Према неким најавама из Хрватске, „ћерање” ће се каналисати преко Брисела, уз рефрен „Данке Дојчланд”, а што нимало неће сметати хрватским грађанима да по Србији купују фирме и плодне оранице.

Поставља се, међутим, једно важно питање: да ли је пресуда резултат примене права или је било и утицаја политике? Да ли су победиле разастрте чињенице и правни аргументи у тумачењу и примени Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида или политика, страни утицаји и створени, првенствено медијски, амбијент у време извршења злочина? Познато је да је правна норма производ политичке воље њеног доносиоца, али нажалост и код примене правне норме на конкретан случај неретко политика има и те како значајног утицаја, што се подводи под правни институт „слободног судијског уверења”, који се неретко злоупотребљава. Да ли су и међународни судови имуни од политичког утицаја? Пракса говори сама за себе.

Према чл. 2 Статута МСП, судије треба да буду изабране „међу особама високог моралног карактера” који су квалификовани стручњаци за међународно право и угледне судије у својим земљама, у што не треба сумњати. Међутим, уважене судије не живе под „стакленим звоном” ни у неком виртуелном свету, изван спољних утицаја. Итекако су свесни последица својих одлука не само на учеснике спора већ, можда, још и више, на међународном плану и на неке друге актере инволвиране у тим догађањима.

Верујем да је мало ко у свету могао очекивати да би МСП могао огласити Хрватску одговорном за геноцид у војној акцији „Олуја” и другим злочинима почињеним над крајишким Србима ако се зна који су још страни фактори били на одређени начин умешани. Зар би се онда могло избећи, а да се не доведу у везу, можда као саучесници, и они који су обучавали хрватску војску, формирали војне школе, планирали војне акције, наоружавали и пружали логистику у тим операцијама? Које су то моћне земље, мање више се зна. Зашто се олако прешло преко Брионских транскрипата где се управо указује на те стране факторе. Каква је била улога НАТО-а и УНЦРО? Чему је требало да послужи ослобађајућа пресуда Хашког трибунала за А. Готовину? Која је то громада моралног интегритета да прогласи геноцидном једну, управо примљену, чланицу ЕУ.

И на крају: да ли је праведан, речено спортским речником, „нерешени резултат” или је то још један шамар Србији и српском народу, а жртвама злочиначке „Олује” уз шамар и ругање? Но, свет је саздан, више данас него јуче, на неправди, сили и голим интересима. Ко то не схвати, неправда ће му се поновити.

Амбасадор у пензији