Бриселски ходници утицаја

Није никаква тајна да Европска унија пати од озбиљног демократског дефицита. Тако су избори за Европски парламент 2014. имали најгори одзив бирача икада. Европљани губе наду у Европу, коју Брисел представља. Разлога је много, почевши од наводне нетранспарентности законодавног процеса и лобирања, које често наводе као главне кривце таквог стања.

Како Брисел функционише? Скоро свака могућа индустрија или професија формирају удружења, која лобирају за њихове интересе. Тако ћете наићи на удружење европских лука, произвођача маслиновог уља, ципела или, другом речју, готово свега што можете да замислите. Свако удружење има чланове из целе Европе који плаћају годишњу чланарину, којом се лобирање европских институција плаћа. Тај новац се не користи за потплаћивање званичника, већ за организацију догађаја, штампање материјала, плате запослених удружења и сличне сврхе. Поред удружења постоје и професионалне консултантске куће, адвокатске канцеларије и независни лобисти, које они који желе да утичу на законодавни процес, ангажују. На концу, ту су и различите невладине организације и „тинк танкови”.

„Гардијан” је известио прошле године да у Бриселу живи и ради око 30.000 лобиста и да су до сада имали кључни утицај на више од 75 прописа. У пракси, тај крајње поједностављен процес изгледа овако. Обично постоје два нивоа лобирања: европски (Европска комисија, Европски парламент, Савет министара ЕУ) и национални (стална представништва чланица ЕУ и националне институције). У процесу који подразумева безброј актера јако је битно кога и колико лично познајете. Кажу да је прва половина бриселског мехура стекла мастер звање при Европском колеџу у Брижу, а друга при Лондонској школи економије. Ако бисте морали да одрадите профил типичног припадника бриселског миљеа рекли бисте да говори најмање два језика поред свог матерњег, студирао је барем у две земље, често је и билингвалан и захваљујући студијама на једној од две претходне наведене институције има контакте у кабинетима премијера, комесара, небројано много дипломатских служби и глад за успехом. „Еуробзервер” је недавно објавио чланак сумирајући да мехур престонице Европе не представља саму популацију старог континента. Док просечан Мађар или Гркиња убрзано губе наду јер ЕУ не може да им обезбеди боље сутра, људи који раде у Бриселу славе Европску унију јер од те идеје и живе. Ето, парадокса.

Када је постао председник Европске комисије, Јункер је схватио да шира јавност мора бити боље обавештена о томе како се закони доносе и да та граница између Брисела и грађана и грађанки мора бити уклоњена. Зато је први потпредседник Комисије Холанђанин Франс Тимерманс задужен за бољу регулацију и међуинституционалну сарадњу. Један од његових главних задатака је да цео законодавни процес учини транспарентнијим. Комисија и Парламент су пре неколико година увели регистар лобиста, у који се они могу добровољно уписати. Но, како је притисак јавности постао јачи, очекује се да ће Тимерманс ускоро понудити пропис, који ће регистрацију учинити обавезном и који ће, поред прве две ЕУ институције, захватити и лобирање при Савету министара ЕУ. Иако сада у том регистру можете видети поједине компаније, лобисте и њихове клијенте и колико они зарађују од заступања њихових интереса, постоје и они најмоћнији који одбијају да то учине, попут адвокатских канцеларија Фрешфилдс Брукхаус Дерингер или Хоган Ловелс. Чак и када су уписани, лобисти често своје клијенте представљају акронимима и скраћеницама, који отежавају идентификацију.

У таквој атмосфери неповерења јавности одвијају се и преговори ЕУ и САД о Трансатлантском трговинском и инвестиционом партнерству. И поред најновијих покушаја Комисије да преговоре учини доступнијим и објављивањем сопствених преговарачких докумената, често се може чути да велике корпорације и преплаћени лобисти обликују преговоре.

Брисел је као и сваки други мехур. Сви знају све и нико не зна ништа. Може и пући. Оно што никада нико неће моћи да стави у правне оквире јесу блиски, пријатељски и интересни односи, који ту опну и чине.

Консултант за политике Европске уније