Briselski hodnici uticaja

Nije nikakva tajna da Evropska unija pati od ozbiljnog demokratskog deficita. Tako su izbori za Evropski parlament 2014. imali najgori odziv birača ikada. Evropljani gube nadu u Evropu, koju Brisel predstavlja. Razloga je mnogo, počevši od navodne netransparentnosti zakonodavnog procesa i lobiranja, koje često navode kao glavne krivce takvog stanja.

Kako Brisel funkcioniše? Skoro svaka moguća industrija ili profesija formiraju udruženja, koja lobiraju za njihove interese. Tako ćete naići na udruženje evropskih luka, proizvođača maslinovog ulja, cipela ili, drugom rečju, gotovo svega što možete da zamislite. Svako udruženje ima članove iz cele Evrope koji plaćaju godišnju članarinu, kojom se lobiranje evropskih institucija plaća. Taj novac se ne koristi za potplaćivanje zvaničnika, već za organizaciju događaja, štampanje materijala, plate zaposlenih udruženja i slične svrhe. Pored udruženja postoje i profesionalne konsultantske kuće, advokatske kancelarije i nezavisni lobisti, koje oni koji žele da utiču na zakonodavni proces, angažuju. Na koncu, tu su i različite nevladine organizacije i „tink tankovi”.

„Gardijan” je izvestio prošle godine da u Briselu živi i radi oko 30.000 lobista i da su do sada imali ključni uticaj na više od 75 propisa. U praksi, taj krajnje pojednostavljen proces izgleda ovako. Obično postoje dva nivoa lobiranja: evropski (Evropska komisija, Evropski parlament, Savet ministara EU) i nacionalni (stalna predstavništva članica EU i nacionalne institucije). U procesu koji podrazumeva bezbroj aktera jako je bitno koga i koliko lično poznajete. Kažu da je prva polovina briselskog mehura stekla master zvanje pri Evropskom koledžu u Brižu, a druga pri Londonskoj školi ekonomije. Ako biste morali da odradite profil tipičnog pripadnika briselskog miljea rekli biste da govori najmanje dva jezika pored svog maternjeg, studirao je barem u dve zemlje, često je i bilingvalan i zahvaljujući studijama na jednoj od dve prethodne navedene institucije ima kontakte u kabinetima premijera, komesara, nebrojano mnogo diplomatskih službi i glad za uspehom. „Eurobzerver” je nedavno objavio članak sumirajući da mehur prestonice Evrope ne predstavlja samu populaciju starog kontinenta. Dok prosečan Mađar ili Grkinja ubrzano gube nadu jer EU ne može da im obezbedi bolje sutra, ljudi koji rade u Briselu slave Evropsku uniju jer od te ideje i žive. Eto, paradoksa.

Kada je postao predsednik Evropske komisije, Junker je shvatio da šira javnost mora biti bolje obaveštena o tome kako se zakoni donose i da ta granica između Brisela i građana i građanki mora biti uklonjena. Zato je prvi potpredsednik Komisije Holanđanin Frans Timermans zadužen za bolju regulaciju i međuinstitucionalnu saradnju. Jedan od njegovih glavnih zadataka je da ceo zakonodavni proces učini transparentnijim. Komisija i Parlament su pre nekoliko godina uveli registar lobista, u koji se oni mogu dobrovoljno upisati. No, kako je pritisak javnosti postao jači, očekuje se da će Timermans uskoro ponuditi propis, koji će registraciju učiniti obaveznom i koji će, pored prve dve EU institucije, zahvatiti i lobiranje pri Savetu ministara EU. Iako sada u tom registru možete videti pojedine kompanije, lobiste i njihove klijente i koliko oni zarađuju od zastupanja njihovih interesa, postoje i oni najmoćniji koji odbijaju da to učine, poput advokatskih kancelarija Frešfilds Brukhaus Deringer ili Hogan Lovels. Čak i kada su upisani, lobisti često svoje klijente predstavljaju akronimima i skraćenicama, koji otežavaju identifikaciju.

U takvoj atmosferi nepoverenja javnosti odvijaju se i pregovori EU i SAD o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu. I pored najnovijih pokušaja Komisije da pregovore učini dostupnijim i objavljivanjem sopstvenih pregovaračkih dokumenata, često se može čuti da velike korporacije i preplaćeni lobisti oblikuju pregovore.

Brisel je kao i svaki drugi mehur. Svi znaju sve i niko ne zna ništa. Može i pući. Ono što nikada niko neće moći da stavi u pravne okvire jesu bliski, prijateljski i interesni odnosi, koji tu opnu i čine.

Konsultant za politike Evropske unije