Изузетни и још изузетнији

Прошлог петка, председник Обама је призвао поплаву критикa од републиканаца својим предлогом решења за блискоисточни хаос. Потребно је ,,стратешко стрпљење”, рекао је, али и додао да Америка не сме ,,пресегнути”. Ово „не сме пресегнути” изазвало је хистерију међу дежурним милитаристима. Да би га заштитио, представник Беле куће је брже-боље потврдио да председник у потпуности верује у ,,америчку изузетност”, а само је желео рећи да ,,би требало да будемо искрени сами са собом када Америка није у стању да реализује своје вредности”.

Откуд ови шумови? Уз трауме Исламске Државе, заборавила се једна епизода ,,пресегнутости” која је омогућила овакве квалификације. Наиме, у октобру је започела четрнаеста година окупације Авганистана. То је најдужа војна експедиција у историји САД. ,,Рат скоро па обећава да ће трајати – у недоглед”, навео је „Волстрит џурнал”(7. октобар). Да прослави тринаесту годишњицу ,,ослобођења” те земље, „Вашингтон пост”објављује дугачки, потресни портрет једне спасилачке јединице која превози рањене америчке војнике (7. октобар). Приказује се њихова изванредна људскост, због које спасавају чак и локалне цивиле. Њихова хуманост нас још једном подсећа на ,,америчку изузетност” коју је Обама свечано афирмисао у мају. Само кад би остали Авганистанци били једнако људи, имплицира се читаоцу, Авганистан би данас био много боље место.

Пред Вест поинт академијом Обама је прошле године одржао свој историјски говор: ,,Ја верујем у америчку изузетност сваким делом свога бића.” Далеко је напредовао од априла 2009, када је одговарајући на новинарско питање у Стразбуру образложио: „Верујем у америчку изузетност, као што претпостављам да Британци верују у британску изузетност и Грци верују у грчку изузетност.” Срби у српску, разуме се – али то је изузетност на другачији начин.

Нешто је лакше бити изузетан са 662 војне базе у 153 земље света. Може кинеска економија да буде већа, може Латинска Америка да се осамостали, може Боливуд да прогута Холивуд. Докле год је монопол силе какав јесте (без преседана у људској историји), прича о паду Америке је незрела. Америчка изузетност, као идеолошки украс те моћи, свакако ће опстати док је дистрибуција насиља таква.

Штавише, доктрина изузетности има дугу традицију. Најранији пуритански досељеници су усадили формулацију ,,светлећи град на брду”, које су се наслушали Индијанци, па карипска и афричка радна снага. Карактеристичан је и начин на који је првобитних 13 америчких држава постало тренутних 50. ,,Очита судбина” (Манифест дестини) и Монроова доктрина су знатно повећали апетите у 19. веку. После Другог светског рата, готово сваки председник је морао да се јавно изјасни као апостол идеје америчке изузетности. Тај ,,готово митолошки осећај да има мисију да шири слободу и демократију свуда” („Тајм магазин”, 1971) Америку је искључивао из међународних конвенција и закона, из тржишне дисциплине, па и из система разума у области нуклеарног наоружавања. Дик Чејни – на слободи, и поштован у вашингтонским лобистичким круговима – недавно је констернирао публику: ,,Ја мислим да Барак Обама не верује у изузетност америчке нације.” Додао је: ,,Наши непријатељи нас се више не плаше. Наши пријатељи нам више не верују.”

Поменути Авганистанци то најбоље илуструју. Уплашени су баш због тога што верују да ће Американци наставити тачно како су рекли да хоће: уз ад хок ескалације кад год одлуче, и уз потпуни имунитет за све што раде. Беспилотне летелице су толико терорисале земљу да је једном целом друштву усађен страх од ведрог неба – јединствена социолошка појава. Земља не изгледа много боље од пре западног уласка, а посебно је гора од кад је Обама (2009) убризгао додатних 30.000 војника. А од 2001. убијено је између 18.000 и 20.000 цивила.

Али није довољно спроводити америчку изузетност, она се мора и наглашавати. Обами се од самог почетка замерало што касни с говорима који славе ту кључну вредност. Мекејн и републиканска десница, као и либерални интернационалисти, у оба изборна циклуса и током сваке важне војнополитичке одлуке оптуживали су га да тајно гаји сумње. Оне су погубне, кажу, и уништавају поуздање јавног мњења.

Другим речима, Обама је дозволио да вирус изолационизма, пацифизма, и осећања равноправности зарази саму срж америчке изузетности. Отуда прича о ,,пресегнутости”. Ако се оваква веровања прошире, може доћи и до преиспитивања суштине спољне политике – или још горих бласфемија. У међувремену, било би добро да одбацимо америчку изузетност барем истом јачином којом одбацујемо српску.

Социолог са Харварда