Izuzetni i još izuzetniji

Prošlog petka, predsednik Obama je prizvao poplavu kritika od republikanaca svojim predlogom rešenja za bliskoistočni haos. Potrebno je ,,strateško strpljenje”, rekao je, ali i dodao da Amerika ne sme ,,presegnuti”. Ovo „ne sme presegnuti” izazvalo je histeriju među dežurnim militaristima. Da bi ga zaštitio, predstavnik Bele kuće je brže-bolje potvrdio da predsednik u potpunosti veruje u ,,američku izuzetnost”, a samo je želeo reći da ,,bi trebalo da budemo iskreni sami sa sobom kada Amerika nije u stanju da realizuje svoje vrednosti”.

Otkud ovi šumovi? Uz traume Islamske Države, zaboravila se jedna epizoda ,,presegnutosti” koja je omogućila ovakve kvalifikacije. Naime, u oktobru je započela četrnaesta godina okupacije Avganistana. To je najduža vojna ekspedicija u istoriji SAD. ,,Rat skoro pa obećava da će trajati – u nedogled”, naveo je „Volstrit džurnal”(7. oktobar). Da proslavi trinaestu godišnjicu ,,oslobođenja” te zemlje, „Vašington post”objavljuje dugački, potresni portret jedne spasilačke jedinice koja prevozi ranjene američke vojnike (7. oktobar). Prikazuje se njihova izvanredna ljudskost, zbog koje spasavaju čak i lokalne civile. Njihova humanost nas još jednom podseća na ,,američku izuzetnost” koju je Obama svečano afirmisao u maju. Samo kad bi ostali Avganistanci bili jednako ljudi, implicira se čitaocu, Avganistan bi danas bio mnogo bolje mesto.

Pred Vest point akademijom Obama je prošle godine održao svoj istorijski govor: ,,Ja verujem u američku izuzetnost svakim delom svoga bića.” Daleko je napredovao od aprila 2009, kada je odgovarajući na novinarsko pitanje u Strazburu obrazložio: „Verujem u američku izuzetnost, kao što pretpostavljam da Britanci veruju u britansku izuzetnost i Grci veruju u grčku izuzetnost.” Srbi u srpsku, razume se – ali to je izuzetnost na drugačiji način.

Nešto je lakše biti izuzetan sa 662 vojne baze u 153 zemlje sveta. Može kineska ekonomija da bude veća, može Latinska Amerika da se osamostali, može Bolivud da proguta Holivud. Dokle god je monopol sile kakav jeste (bez presedana u ljudskoj istoriji), priča o padu Amerike je nezrela. Američka izuzetnost, kao ideološki ukras te moći, svakako će opstati dok je distribucija nasilja takva.

Štaviše, doktrina izuzetnosti ima dugu tradiciju. Najraniji puritanski doseljenici su usadili formulaciju ,,svetleći grad na brdu”, koje su se naslušali Indijanci, pa karipska i afrička radna snaga. Karakterističan je i način na koji je prvobitnih 13 američkih država postalo trenutnih 50. ,,Očita sudbina” (Manifest destini) i Monroova doktrina su znatno povećali apetite u 19. veku. Posle Drugog svetskog rata, gotovo svaki predsednik je morao da se javno izjasni kao apostol ideje američke izuzetnosti. Taj ,,gotovo mitološki osećaj da ima misiju da širi slobodu i demokratiju svuda” („Tajm magazin”, 1971) Ameriku je isključivao iz međunarodnih konvencija i zakona, iz tržišne discipline, pa i iz sistema razuma u oblasti nuklearnog naoružavanja. Dik Čejni – na slobodi, i poštovan u vašingtonskim lobističkim krugovima – nedavno je konsternirao publiku: ,,Ja mislim da Barak Obama ne veruje u izuzetnost američke nacije.” Dodao je: ,,Naši neprijatelji nas se više ne plaše. Naši prijatelji nam više ne veruju.”

Pomenuti Avganistanci to najbolje ilustruju. Uplašeni su baš zbog toga što veruju da će Amerikanci nastaviti tačno kako su rekli da hoće: uz ad hok eskalacije kad god odluče, i uz potpuni imunitet za sve što rade. Bespilotne letelice su toliko terorisale zemlju da je jednom celom društvu usađen strah od vedrog neba – jedinstvena sociološka pojava. Zemlja ne izgleda mnogo bolje od pre zapadnog ulaska, a posebno je gora od kad je Obama (2009) ubrizgao dodatnih 30.000 vojnika. A od 2001. ubijeno je između 18.000 i 20.000 civila.

Ali nije dovoljno sprovoditi američku izuzetnost, ona se mora i naglašavati. Obami se od samog početka zameralo što kasni s govorima koji slave tu ključnu vrednost. Mekejn i republikanska desnica, kao i liberalni internacionalisti, u oba izborna ciklusa i tokom svake važne vojnopolitičke odluke optuživali su ga da tajno gaji sumnje. One su pogubne, kažu, i uništavaju pouzdanje javnog mnjenja.

Drugim rečima, Obama je dozvolio da virus izolacionizma, pacifizma, i osećanja ravnopravnosti zarazi samu srž američke izuzetnosti. Otuda priča o ,,presegnutosti”. Ako se ovakva verovanja prošire, može doći i do preispitivanja suštine spoljne politike – ili još gorih blasfemija. U međuvremenu, bilo bi dobro da odbacimo američku izuzetnost barem istom jačinom kojom odbacujemo srpsku.

Sociolog sa Harvarda