Реч „терориста” као политичка батина

Може ли се Гаврило Принцип назвати терористом и служи ли таква квалификација пребацивању кривице за Први светски рат на српски народ – о тим питањима је домаћа јавност жустро дискутовала поводом стогодишњице Великог рата. Полемика о томе да ли израз „терориста” само подстиче предрасуде међу завађеним заједницама и потенцијално представља оправдање за ратове повела се и у Великој Британији. Повод је Би-Би-Сијево избегавање да терористима назове исламисте који су убили 12 особа у редакцији француског сатиричног часописа „Шарли ебдо”. Такав став конзервативци су напали као политички коректну попустљивост према убицама.

Много горе је прошао Славко Ћурувија, власник и уредник „Дневног телеграфа”, у време косовског сукоба 1998. године. А те и наредне ратне године Војска Југославије је у својим документима, као устаљен термин користила „шиптарско-терористичке снаге”. Једно од њихових саопштења, у којем се налазила реч „терориста”, у „Дневном телеграфу” је делимично препричано, како би се избегао тај израз. Због тога се Ћурувија нашао под великим притиском. Касније и отворено жигосан као издајник, а убијен је 11. априла 1999. године, усред НАТО агресије.

Поступак Би-Би-Сија покушао је да објасни Тарик Кафала, уредник његовог сервиса на арапском језику. Он је термин „терориста” оценио као „пренабијен”. То се уклапа у уредничке смернице његове куће.

– Реч „терориста” може бити препрека пре него помоћ у разумевању – наводи се у смерницама Би-би-сија, уз позивање на искуства у извештавању из Северне Ирске и других места где „насиље дели заједнице”.

Зато је, препоручује се новинарима британског јавног сервиса, боље користити речи које ближе описују починиоца као бомбаша, нападача, киднапера или милитанта. Такву суву дескриптивност су напали торијевци, у чијим се редовима Би-би-си ионако доживљава као левичарски бастион.
Лорд Норман Тебит, чија је супруга остала парализована од бомбе којом је ИРА покушала да убије Маргарет Тачер, узвратио је Кафали да је „набијено” једино оружје терориста.
„Чудно ми је да Би-Би-Си покушава да сакрије природу тих људи. Они су луди као пацови”, није се лорд Тебит у бесу уздржао ни од тог сочног енглеског идиома.

У полемику се укључио и лист „Гардијан”, чији је закључак да напад у Паризу спада у категорију тероризма, али и да та реч баца сенку страха. Јер, политичари је користе да оправдају нелибералне мере. Паника коју побуђује подстиче предрасуде према мањинама, а користи се и да би се издејствовала подршка за ратове.

– Употребљена да застраши, наговори или оцрни, то је једна од најтоксичнијих речи нашег доба – оценио је „Гардијан”.

Заиста, израз „терориста” постао је пропагандна батина, са неизбежна два краја, попут квалификације „фашиста” у језику српске политичке сцене деведесетих година, када су је једни другима добацивали и власт и опозиција. Данас, у Украјини, проруске снаге означавају владу у Кијеву као нацистичку, док им она узвраћа маркирајући их све као терористе. Западни медији, уз све симпатије према Кијеву, клоне се преузимања тог квалификатива и говоре само о „трупама које званична украјинска власт назива терористима”.

У извештајима западних медија са ових простора било је „српских шовиниста”, свега и свачега, али никада – „терориста”. У међувремену се десио 11. септембар и та реч, која је постала главно страшило, на неки начин сустигла је и нас. Лани је историчарка Маргарет Макмилан Србију уочи Првог светског рата оценила као сличну данашњем Ирану по томе што су делови њене власти спонзорисали „тероризам” – Сарајевски атентат.

Двосеклост назива „терориста” види се и на примеру Америке. Она себе сматра предводницом фронта слободних и демократских држава у борби против тероризма. Али, познати светски левичари, попут Ноама Чомског, исто као и српски националисти, називају Америку највећом терористичком силом на свету.

За Европску унију и Савет безбедности Уједињених нација, дефиниција тероризма, кад се упрости од бирократизама, гласи да су то насилни чинови којима је циљ застрашивање становништва, приморавање влада или међународних организација на предузимање или уздржавање од неког потеза, као и дестабилизација или уништење политичких, уставних, економских и друштвених структура држава или интернационалних тела. По тој дефиницији, напад на „Шарли ебдо” свакако јесте био терористички.

Мора се признати и да би атентат који је починио Принцип данас потпао под ову савремену дефиницију. Али, ту се опет долази до двостраности тог појма: како каже англосаксонска изрека, онај ко је за неке терориста – другима је борац за слободу. А Принцип и „Млада Босна” су чинили исто што су у оно време предузимали и други народи у борби за ослобођење и националну еманципацију у смеру уређења које се данас назива либералном демократијом.
Признао је то и Кристофер Кларк, историчар који је у првом издању своје књиге „Месечари” окарактерисао Принципа као терористу. Касније га је оценио као храброг, посвећеног и богатог идеалима. Најавио је и да ће у идућем издању „Месечара” Принципа преквалификовати у – атентатора.

Чудна повезаност тероризма и борбе за људска права постоји одувек. Јер, појам „терор” први пут је, како подсећа „Гардијан”, употребљен у Француској револуцији. Њени челници су тако називали својеврсну страховладу заведену како би се одбранили од антиреволуционарних елемената и непријатељских страних сила. Принципе своје Декларације права човека и грађанина Француска је пронела Европом и наполеонским ратовима који су били и империјалистички поход. У савременом добу, Америка се понашала на сличан начин.