Невидљиви човек

У свом роману „Невидљиви човек”, који је доживео много екранизација и још више тумачења, Х. Џ. Велс описује доживљаје човека који је постао невидљив, што га је потпуно променило и на крају начинило злочинцем. Ово занимљиво штиво, које се обично гута у адолесцентском добу, није, међутим, ништа друго до транспозиција античког мита о Гигу.

Према Платону, Гиг је био обичан пастир који је случајно открио улаз у пећину у којој се налазио бронзани коњ. Поред коња лежао је мртав човек са прстеном на руци. Гиг је узео тај прстен и ставио га на своју руку. Убрзо је утврдио како га, у одређеном положају, окренут ка длану, прстен чини невидљивим, а у супротном поново видљивим. Он почиње да ту моћ користи разоткривајући разне лопове и убице, никада је не злоупотребивши. Она га на крају доводи до престола његове земље.

Херодот, међутим, има сасвим различиту верзију Гиговог успона. Гиг је био припадник краљеве телесне страже. Изгледа да су он и краљ били веома блиски, па су разговарали о женама, чак и о самој краљици. Краљ му се поверио како је никада није видео голу, него увек у хаљини, па је предложио Гигу да је он крадомице погледа док се пресвлачи у својим одајама. Краљица је некако дознала за њихов договор и ставила Гига пред избор: пошто је обешчашћена, он мора да убије или себе или краља. Краља је Гиг убио ножем који му је дала краљица, затим се њом оженио и постао лидијски краљ.

У обе верзије мита, Гиг предузима акцију ослањајући се на своју невидљивост. Једино што у првој, Платоновој, на путу ка моћи он невидљивост не злоупотребљава, а у другој, Херодотовој, она је средство да дође до власти. Изгледа да се главно етичко питање, бар када је политика у питању, провлачи све до данашњих дана: да ли циљ оправдава средство или је циљ састављен од средстава којима смо до њега дошли? Поготову у нашој средини. Погледајте, уосталом, главног актера мита, младог Гига који се пење до врха власти употребљавајући моћ коју је добио од мртвог човека, односно, од владара који му је веровао све док му није забио нож у леђа. Да ли вас ово подсећа, рецимо, на Милошевића и његов пут до врха, или на неког из актуелне власти?

Невидљивост, као полуга моћи, у нашем друштву, међутим, има сасвим супротан облик – претерану видљивост. Свако ко овде жели на власт, а поготову онај који је се докопао, настоји да буде што присутнији у медијима. Најмоћнији међу њима практично се не скидају са телевизије и насловних страна жуте и остале штампе. Људи почињу да се плаше да ће вођу, када отворе фрижидер, пронаћи међу теглама са ајваром и сланим штанглицама. Свуда га има, он нас непрекидно бомбардује својом свеприсутношћу.

Ту се треба вратити Платону. У „Држави”, Глаукон и Сократ, разговарајући о Гигу и импликацијама које његова невидљивост намеће, долазе до закључка како је дилема да ли ће он своју моћ употребити за нешто добро или зло у ствари питање одговорности. Одговорност је, дакле, одлучујућа полуга у избору пута којим се човек креће. Она је налик скретници која нас може усмерити у једном или другом правцу и ступа на снагу онда када су казнене и друге репресивне мере друштва неделотворне.

Гиг може, због тога што је невидљив, ухватити лопове. Али захваљујући томе што је одговоран, он ће лоповски плен, уместо да га присвоји, предати држави. На другој страни, Велсов невидљиви човек користи своје чудно својство како би постигао мрачне циљеве. Да би остао непримећен и на тај начин задржао своју огромну моћ, он ће радије наг цвокотати на зими него се вратити у свет одговорних људи из кога је кренуо на пут без повратка.

Бити одговоран значи имати моралну обавезу да се нешто учини или не учини. На то се све своди. Сада се поставља питање зашто су Платон и Х. Џ. Велс изабрали баш невидљивог човека као манекена за ову моралну дилему. Чини ми се да обојица поручују како одговорни људи своје одлуке доносе дубоко у себи и за себе, невидљиво за остале. Постати невидљив за спољашњи свет у овом случају значи окренути се себи и саслушати оно што ти говори срце, савест, најдубља интима. Бити одговоран значи доносити одлуке на које нико, осим тебе самог, нема утицаја, а које се, опет, тичу добробити свих осим тебе. И бити срећан због тога, упркос чињеници што за те одлуке никада нико неће сазнати. У ствари, баш зато.