Антисрпски зачини одлазећих хрватских председника

„Желим да и у свом даљем раду и животу учините још пуно добрих дела”, рекао је одлазећи хрватски председник Иво Јосиповић, уручујући пре неколико дана одликовање Ејупу Ганићу, ратном члану Председништва БиХ, човеку кога Београд сматра најодговорнијим за масакр војника у Добровољачкој улици у Сарајеву почетком маја 1992. године. Јосиповић није пропустио да подсети да је одликовање дато Ганићу и другима који су били на том списку, последње које додељује као председник државе. Од данас, да подсетимо, на тој дужности и формално се налази хадезеовка Колинда Грабар Китаровић.

Одлука да један од његових последњих председничких потеза буде баш тај изазвала је згражавање овдашње јавности, али без много званичних реакција. Када су премијера Александра Вучића питали у Бриселу да прокоментарише Јосиповићев гест, он је рекао да је веома изненађен Јосиповићевим поступком као и да „увек има људи који воле да од својих пријатеља направе непријатеље”.

Изненађење Јосиповићевим потезом можда је и веће јер је реч о човеку кога је, бар кад су односи са Србијом у питању, пратио глас толерантног, демократски настројеног човека, председника који се трудио да развија добре односе са суседима. Није, међутим, увек било тако. Подсећања ради, Јосиповић никада није пропуштао да се о годишњицама „Олује” и те како додвори хрватској десници те је изјављивао и то да „очекује да Срби са разумевањем прихвате значај акције ’Олуја’ за слободу хрватске државе”. Врло је бурно, па и непримерено државнику, реаговао када је Томислав Николић изабран за председника Србије. Тада се „заклео” да не само да неће доћи на његову инаугурацију већ да неће ни убудуће долазити у Београд све док се Николић „јасно не изјасни да напушта идеје четништва и експанзије”. Реч, додуше није одржао, јер је у Београд дошао, иако Николић никада није испунио његов захтев.

Својевремено је и један други хрватски председник, Стјепан Месић, крај свог мандата такође „зачинио” потезом који је у Србији схваћен као велика провокација. Наиме, месец дана пре него што је мандат предао Иви Јосиповићу, Месић је помиловао Синишу Римца који је предводио групу која је у децембру 1991. године убила све чланове српске породице Зец. Убице су, да подсетимо, призналe злочин. Тадашњи председник Србије Борис Тадић окарактерисао је Месићеву одлуку као „антиевропски и антицивилизацијски гест који се не може ничим оправдати”.

А онда је Месић још заказао одлазак на Косово на православни Божић 2010. године. Због оштрих реакција званичног Београда, Месић је посету Косову померио за један дан, али је његов одлазак у Приштину у српском државном врху протумачен као крајње нетактичан и опасан по будућност српско-хрватских односа. У Загребу су, међутим, Месићев пут видели само као доследност у политици коју је водио.

А управо тако, као доследност у политици, потезе одлазећих хрватских председника тумачи и Ђорђе Вукадиновић, уредник „Нове српске политичке мисли”.

„Ти њихови потези можда боље показују суштину њихових стварних уверења, и личних и политичких, него десетине изјава које су дали током мандата. То су манифестације усмерене против Србије. Али, треба рећи и да су те изјаве долазиле управо од председника који су имали ореол или покушавали да носе ореол грађанских политичара неоптерећених прошлошћу, усташлуком и сукобима деведесетих”, оцењује Вукадиновић и додаје да можемо тек претпоставити шта мисле и шта ће чинити политичари попут Колинде Грабар Китаревић, који се не одричу Туђмановске линије.

Одликовање Ганића за Вукадиновића никако није безначајан инцидент као што би могао бити представљен у нашој политичкој јавности.

„То је гурање главе у песак пред реалношћу која можда није лепа и није у складу с дипломатским фразама које стижу из Брисела или се шаљу из региона у Брисел, о добросуседству, унапређењу односа. Оно што се дешава је наша реалност и боље да је будемо свесни него да је игноришемо”, категоричан је Вукадиновић.

Према мишљењу Душана Лазића из Форума за међународне односе, лоше потезе који воде заоштравању односа повлаче и једна и друга страна.

„Ја сам се надао да ће после пресуде Суда правде бити стављена тачка на и, и добрим делом бити заборављена тешка прошлост између нас. Надао сам се да смо схватили, и они и ми, да морамо да се окренемо будућности и тражењу заједничког језика, развијању сарадње и побољшавању односа. Међутим, мени не личи да ово иде у том правцу”, сматра Лазић и додаје да заоштравање до кога долази може да штети и Хрватској и Србији.