Много рана, једно исцељење

Берлин – Легендарни немачки редитељ Вим Вендерс (Ернст Вилхелм Вендерс, 1945) на 65. Берлиналу је и званични почасни гост. Аутору незаборавних филмова „Хамет”, „Небо над Берлином”, „Париз, Тексас”, „Буена виста сошел клаб”, „Земља изобиља”, „Пина”, фестивал је приредио комплетну ретроспективу и доделио „Златног медведа” за укупну каријеру.

Овај изванредни догађај употпуњен је и светском премијером најновијег Вендерсовог 3Д филма „Све ће бити добро”, по визуелној непосредности и хиперреалистичности блиском сликарским платнима, у Европи недовољно познатог америчког сликара Ендруа Вајета, класичне нарације и дирљиве, интимне драмске приче о протоку времена које није довољно да би се ране од проживљене трагедије исцелиле. Филм је за приказивање у Србији откупила дистрибутерска кућа „Мегаком филм”.

Зашто 3Д у филму готово класичне нарације и режије?

Нисам одмах одлучивао о стилу, већ су приоритет имали капацитет и интензитет ликова као људских бића. Током мог 3Д „приправничког стажа” током снимања филма „Пина” највећу пажњу сам поклањао простору и дубинама и тим раскошним сценама снимљеним уз помоћ камера постављених на покретном крану. Међутим, како то обично и у самом животу бива, најлепше ствари су биле једноставне, али сам то тек касније и уочио и научио. Највећи ефекат је 3Д имао у тренуцима када сам портретисао чланове „Пининог” играчког ансамбла. Особа би једноставно и крајње природно села испред камере, али оно што је у таквим тродимензионалним снимцима добијено отворило ми је пред очима читав један нови свет неслућених могућности. Људска присутност је интензивнија, појачан је осећај интимности, али и осећај да човеку на филмском платну улазите под кожу. Из тог разлога сам одлучио да филм „Све ће бити у реду” буде по стилу класичан, али у 3Д формату. Прича је веома дирљива и зато публика жели да види све, да буде интензивније присутна ликовима који учествују у великој људској драми.

Из Вендерсовог 3Д филма „Све ће бити добро”

Рекли сте да нисте ви пронашли ову причу, већ је она пронашла вас?

Тачно тако. Сценарио за овај филм стигао је до мене на неуобичајен начин. Норвешки писац Бјорн Олаф Јохансен ми га је послао имејлом и мени се допало то што на веома брижан, али прецизан начин говори о осећају кривице и потрази за опростом.

Овај филм није о ранама већ исцељењу?

Да, али има много приступа исцељењу и из искуства знам да мушкарци другачије томе приступају од жена.

Уз неопходну психолошку слојевитост филм говори и о животној кризи човека, што је чест мотив ваших филмова?

Како живимо, можемо ли живети боље, другачије, интензивније, с више мира у себи и око себе, то су питања у мојим филмовима и разлог што је криза често у мојим мислима.

Интересантан је ваш одабир глумаца: Џејмс Франко, Шарлота Гејнзбур, Рејчел Мекадамс, а сви су они тродимензионални?

То што се ради испред тих малих ХД-камера за тродимензионалан филм мора бити с правом мером и зато сам посебну пажњу посвећивао глумцима. Ове камере приморавају глумца на што већу природност, јер је свако претеривање немилосрдно уочљиво. Уз моје мале назнаке Џејмс Франко је постигао готово екстремни глумачки минимализам. То је било неопходно, јер 3Д открива и гледаоцу приближава и најмањи трептај ока. Шарлота Гејнзбур увек игра целом својом душом и увек са собом носи и дозу тајне и зато сам јој поверио улогу мајке која је изгубила једног сина, а другог покушава да заштити од проживљене трагедије...

Колико вам је близак лик писца Томаса којег тумачи Франко?

Он је измишљен лик и могао сам да га посматрам само споља. Ближи су ми били ликови у мојим филмовима „Снимање у Палерму”, „Алиса у градовима” или у „Краљеви друмова”.

Томас је написао успешну књигу на основу лично проживљених искуства, а колико је ваших филмова настало на овакав начин?

У сваком филму има и личних искустава, али она нису главни ослонац. Увек постоје запажања других која сте чули од пријатеља или познаника, а увек и питања где и када се зауставити када снимате филм о страдању и смрти другог човека, као што је то у овом филму случај. Питање одговорности се појачава нарочито када снимате филм о страдању детета. Тада морате бити посебно пажљиви и с малим глумцем, јер му непажњом живот можете окренути наопако. Мислим да не постоји филм у којем се редитељ и приповедач не ослањају на искуства других људи. Исто је и с глумцима. Треба имати у виду и да је сваки снимљени кадар у филму фикција.

Фикција постоји и у документарним филмовима?

Да, то је оно што ми радимо. Фикционализујемо јунаке о којима снимамо филмове, јер не можете стварност „ухватити”, можете је само на што поштенији начин интерпретирати.

Фикционализујете филмске јунаке, али то не чините у контактима с људима и стварношћу, један сте од потписника петиције „Поново рат у Европи, не у наше име!”, позвали сте медије да о украјинским догађајима извештавају без предрасуда?

Да, веома ми се допада овај манифест због принципа мира и залагања за другачије приступе, а не за демонизацију Русије и Путина без било какве задршке. Не можете се руководити искључиво принципом да од других правите монструме и зло. Страшно је да стално хушкате на нови рат и да оспоравате другима легитимност безбедносних потреба. Увек је најбоље да покушаш да се ставиш у позицију оног другог јер ћеш га тако боље разумети и наћи најбољи начин да разрешиш конфликт. Сматрам да треба да имамо могућност да ствари разумемо и боље и дубље, а не да нам медији стално намећу да одаберемо страну, да демонизујемо читаве народе без одговарајућег вредновања њихове историје.

Берлински фестивал вам је одао сву почаст, приредио ретроспективу?

Да ли због тога треба да се осећам кривим? Шалу на страну, био сам принуђен да се суочим поново са својим целокупним радом. Али, има ту и једна веома добра ствар. На овој ретроспективи нема ни једне једине изгребане филмске копије. Све су копије рестауриране и сада су сви моји филмови као нови! Оно што је било проблематично је то што смо због ретроспективе морали да завршимо и овај нови филм и то у невероватно кратком року. То је било фрустрирајуће. Замолио сам екипу за додатну жртву и напор, композитор Александар Деспла је буквално током монтаже довршавао музику и прву копију филма добили смо само дан пред почетак Берлинала.

Узбуђење је и још једна ваша номинација за Оскара, за документарни филм „Со земље”?

Био сам тамо већ два пута и не очекујем ништа. Оно што јесте задовољство што је „Со земље” филм који сам радио заједно с Џулијаном Рибером Салгадом и Дејвидом Росиером и што је он ода човеку кога дубоко обожавам – фотографу Себастијану Салгаду. Рад на овом филму ме је подсетио колико ми значи да се приповедање што више заснива на реалности. Чак и моји експлицитно играни филмови имали су те елементе документарности о времену и месту. Можда највише од свих „Амерички пријатељ” и „Небо над Берлином”.