Одлазак маратонске легенде

Фрањо Михалић (9. март 1920, Лудине код Кутине) није дочекао 95. рођендан. Преминуо је јуче у Београду на Војно медицинској академији, али легенда о њему наставиће да живи. Током  каријере имао је 1.075 званичних трка и претрчао 164.240 километара, а на тренинзима многоструко више…

Једну од најсјајнијих страница југословенске атлетике Фрањо Михалић је исписао 1. децембра 1956. у Мелбурну када је у маратонској трци, освојио сребрну медаљу (2:26,32), друго и засад последње одличје за нашу атлетику на олимпијским играма. Михалић је тада био у друштву сјајних тркача, од којих су многи, као уосталом и он, постали легенде маратонског трчања, а бржи од њега био је само Француз Алан Мимун, а после њега циљем су прошли и Финац Веико Карвонен и једно од највећих тркачких имена свих времена Чехословак Емил Затопек, троструки победник са претходних игара у Хелсинкију (5.000, 10.000 м, маратон). Трку су завршила 33 тркача, а 13 их је одустало због превелике врућине…

Сребро из Мелбурна је свакако највећи, али не и једини велики подвиг атлетичара, па потом тренера београдског Партизана (Конкордија 1941-1944; Младост 1946; Партизан 1947-1965).

Фудбалер и бициклиста у раној младости атлетици се окренуо тек с 21 годином, али у ратним годинама није било услова за озбиљан атлетски развој, тако да је тек по доласку у Београд и Партизан његов таленат и упорност почели да доносе плодове. Био је 30 пута првак Југославије у разним дисциплинама (12 пута на 10.000 м, два пута на 5.000 м, осам пута у кросу, итд) али ни једном у маратону. Због клупских обавеза на краћим деоницама пропуштао је маратон и трчао га углавном на међународној сцени и био међу првим спортским амбасадорима нове Југославије. Велики тријумф забележио је 1953. на Кросу нација у Паризу, претечи светских првенстава у кросу, на Новогодишњој трци у Сао Паолу победио је 1952. и 1954, 1953. је био други а на дебију 1951. трећи. Побеђивао је на класичној маратонској стази од маратона до Стадиона Панатенаикон у Атини, на маратонима и Москви, Токију и 1958. на најстаријем светском маратону у Бостону. По три пута победио је на кросу „Соара” у Бриселу (1953, 1955, 1957) и трци „Пет млинова” у Италији (1957, 1958, 1961)

Био је првак Балкана у маратону (1956), али на 10.000 м (1954. и 1957) и у кросу (1955), троструки олимпијац (1952, 1956, 1960), четвороструки учесник европских првенстава (1950, 1954, 1958, 1962), а државне рекорде на деоницама од 5.000 м до маратона поправљао је 27 пута. Његов најбољи резултат у маратону био је 2:21,24 ч (1957), на 10.000 м 29:37,6 (1954), а на 5.000 м 14:18,8 (1956).

Фрањо Михалић, којег су сви звали „Миха”, а он све „Јура”, поставио је још много рекорда, као атлетски тренер створивши много сјајних атлетичара међу којима се истиче Драган Животић, као атлетски судија имао је више од 11.000 суђења широм Југославије – све док га колено није издало и стигле године.

За свој допринос спорту, атлетици и афирмацији земље добио је низ одликовања и признања и више пута био проглашаван за најбољег спортисту Југославије.

Комеморација поводом смрти Фрање Михалића одржаће се у среду 18. фебруара у свечаној сали Скупштине града Београда у 11 ч, а сахрана у на Новом гробљу у Алеји великана у 14,30 ч.

Ж. Б.