С оне стране слушалице и закона

Прошлонедељна тврдња да је Драган Шутановац, бивши министар одбране, користио Војнобезбедносну агенцију (ВБА) за нелегално прислушкивање, поново је распламсала расправу око старог питања – ко све, на који начин и у које сврхе пресреће податке о некој личности.

Подсећања ради, садашњи министар одбране Братислав Гашић открио је да је ВБА 2009. године набавила уређај за прислушкивање, а да је од 2012. године он „запечаћен” и да се сада налази у војном магацину. Гашић је тврдио да су захваљујући том уређају прислушкивани бивши председник Србије Борис Тадић и чланови партије из које долази Шутановац – Демократске странке (ДС). Нема података да ли је покренута било каква истрага о тим наводима, док је Шутановац најавио приватну тужбу против Гашића.

Саговорници „Политике” из безбедносних кругова тврдили су да је неуобичајено да Војска уопште набавља тај уређај. Јер, ВБА самостално може да прикупља листинге телефона (дакле само подаци о томе с ким неко разговара, а не шта разговара), а да је устаљена пракса да се за прислушкивање, уз сву неопходну документацију и одобрења суда, обрате Безбедносно-информативној агенцији (БИА) која тај посао технички обавља за ВБА. Такав принцип се у безбедносним круговима оцењује као веома добар, јер је елиминисана могућност да се људи нелегално стављају „под мере”. Поједини саговорници тврде да је број таквих захтева ВБА „толико мали” да се њима није ни исплатило да набављају опрему за прислушкивање. Касније су саговорници „Политике” који су директно били укључени у набавку тог уређаја испричали да је опрема купљена за потребе праћења стања у Копненој зони безбедности и да је требало тамо да буде стационирана. Из никад објашњених разлога, опрема је задржана у Београду и никад није коришћена за првобитне потребе.

Податак о томе колико обавештајне агенције Србије прислушкују људи сматра се тајном и он се не објављује.

Размена оптужби између садашњег и бившег министра одбране само је последња у низу афера о нелегалном прислушкивању, али ниједна није добила свој епилог. Прва таква афера је још из 1966, када је Александар Ранковић оптужен да је прислушкивао Тита, а последња она у којој се тврди да је близак сарадник нелегално прислушкивао председника. У међувремену се десило још неколико случајева који никад до краја нису расветљени.

Тако је рецимо БИА пре десет година поднела кривичне пријаве против бившег министра полиције Душана Михајловића и бившег начелника Државне безбедности Горана Петровића. Они су били осумњичи да су нелегално прислушкивали адвоката Тому Филу и новинара Вука Цвијића. Епилог никад нисмо добили.

Тих година је БИА извадила из зидова куће Вука Драшковића прислушне уређаје, али нико није одговарао због „озвучавања”. Само је речено да уређаји у тој кући постоје још из времена када је у њој живео западни дипломата, а да су се службе за време Милошевића само наслониле на постојећу „инфраструктуру” како би сазнале шта прича тадашњи вођа опозиције.

Пре три године, председник Томислав Николић открио је да њега и тадашњег потпредседника Владе Србије Александра Вучића неко прислушкује.

Али ни тај случај није добио епилог. Сектор унутрашње контроле је направио извештај и проследио га на даље поступање. Тужилаштво које би по слову закона требало да буде „господар поступка” ништа није урадило.

Све се завршило на Вучићевом обраћању јавности у којем су побројани статистички подаци о томе колико је људи прислушкивано за протеклих неколико година и колико је пута приступљено такозваним задржаним подацима, у које се убрајају и телефонски листинзи.

Ко је у том случају покушао да продре у листинге разговора Николића и Вучића, и даље је непознато.

Начини за прислушкивање су најразличитији. Музејске поставке у ВБА и БИА из претходне деценије откриле су доста о томе како су се шпијуни некада довијали да сазнају осетљиве информације. Тако се у музејској збирци, између осталих, може пронаћи књига са уграђеним повећим прислушкивачем, али и торба са специјалним отвором за камеру.

Са развојем мобилне телефоније и интернета тај посао им је знатно олакшан. Сада је довољан један клик да би се приступило нечијим комуникацијама. Та лакоћа приступа је отворила и други проблем – злоупотребе, па су развијени различити механизми контроле агенција и служби које имају могућност праћења и прислушкивања.

У незваничним разговорима се могло чути да је метод рада оних који су желели неовлашћено да приступе нечијим подацима био тај да до информација дођу „бочним странама”. Тачније није се узимао листинг разговора оног ко је циљ прислушкивања, већ људи са којима је жртва у непосредном контакту.

Тако се испоставило да је својевремено праћен и будући директор БИА Александар Ђорђевић који је у време, када је стављен на мере, био адвокат. Прича иде тако да се пре неколико година улазило у његове листинге разговора како би се дошло до тога с ким Александар Вучић (тада опозиционар) све комуницира. Те незваничне информације је касније потврдио Горан Весић, садашњи градски менаџер Београда, који је у једном интервјуу рекао да се поред Ђорђевићевог телефона, улазило и у његове листинге.

Други забележени начин нелегалног прислушкивања огледа се у примеру једне познате новинарке, која је прислушкивана непосредно после 5. октобра. У њеном случају, постојао је налог истражног судије да се спроведу оперативне мере утврђивања ко је власник броја телефона, јер постоји сумња да тај број користи извесни Бранко, нарко-дилер. Иако се већ у првом разговору на мерама показало да тај број он не користи, прислушкивање се наставило наредних месеци.

На сличан начин, а отприлике у исто време када се слушала тадашња опозиција, неко је покушао да приступи и телефонским разговорима Миодрага Ракића који је тада био координатор свих служби безбедности и секретар Савета за националну безбедност. МУП је у име Управе криминалистичке полиције (УКП) поднео захтев БИА да се на мере стави непознати број телефона. Срећом по Ракића, један припадник БИА је знао његов број и на време спречио да се његов телефон стави под мере. Ракићу је објашњено да је дошло до пермутације бројева телефона и да није намерно покушано његово прислушкивање.

Осим тог институцијалног облика прислушкивања, са развојем технологије отворила се и могућност све већег нелегалног праћења комуникација других који не припадају службама безбедности. Све је више извештаја о томе како је могуће на тржишту, доста повољно, набавити ову опрему.

Из света ти примери долазе чешће него из Србије, мада се с времена на време појаве поједини огласи који рекламирају могућност праћења разговора мобилних телефона. Наруку оних који се баве тим обликом злоупотребе иде и чињеница да је увоз опреме за тајно снимање и прислушкивање у Србији потпуно слободан.

Софистицирана опрема за илегално прислушкивање користи се за све и свашта. Од полагања испита па до индустријске шпијунаже.

Мало невероватно звучи, али размере илегалног прислушкивања у Србији открио је нехотице Републички хидрометеоролошки завод (РХМЗ) када су његови службеници истраживали стање у којем се налазе радарски системи за одбрану од града.

Будући да радарски системи на целој територији Србије нису повезани у једну целину, али и да велики проблем представља инсталирана комуникациона опрема на радарима, РХМЗ је формирао посебну комисију 2009. године. Њен задатак био је да провери инсталирану комуникациону опрему на свих тринаест радарских центара, као и на метеоролошкој станици Копаоник, згради РХМЗ-а и објекту Зелено брдо. По закључцима комисије, на већини објеката нису пронађени писани трагови о датумима монтирања, сервисирања и намене већине свих пронађених уређаја.

На контролисаних 16 објеката идентификовано је више од 430 антенских уређаја и друга комуникациона опрема као што су примопредајне радио-станице, рачунарске мреже са серверима, модеми и неидентификовани електронски уређаји непознатих власника и нејасног порекла.

Поред легално постављених антена МУП-а, БИА и Војске Србије, више од 300 антена је нелегално постављено, односно нема доказа да за то постоји правни основ. Један број тих уређаја који могу служити за прислушкивање, постављен је одмах поред антена БИА и МУП-а.

Душан Телесковић