Судија у рату и у миру

Упркос чињеници да је рођена у тадашњем Босанском Броду и да је детињство и младост провела у Скопљу, Даница Маринковић, некадашњи истражни судија Окружног суда у Приштини, никада није крила своју љубав према КиМ и српском народу. У јужну српску покрајину, тачније Приштину, дошла је 1974. са супругом, који је као стипендиста Фабрике амортизера, добио посао у овом граду.

Неколико година касније, с обзиром на то да је претходно завршила Правни факултет у Скопљу, запослила се као стручни сарадник у Врховном суду Косова. Једина је била српске националности која је радила на овој позицији.

За судију Окружног суда у Приштини изабрана је 1984. Радила је у парничном одељењу пуну деценију, када је један од истражних судија српске националности (тада су се судије бирале по кључу), одлучио да напусти суд. Двоумила се да ли да прихвати позив председника суда на упражњено место јер је нова позиција подразумевала прелазак у потпуно нову правну област – кривицу. Добро се сналазила на „новом” послу, а посебно јој је, признала је, тешко падало када су на Космету почеле терористичке акције.

Тог 15. јануара 1999. када су се у Рачку сукобили припадници полиције СР Југославије и припадници такозване ОВК, она је била дежурна. Сама је одлучила да оде до тог места и професионално уради увиђај. Пут Рачка са њом је, на њен позив, пошао и професор Славиша Добричанин, тадашњи директор Института за судску медицину у Приштини.

Догађај у Рачку, познато је, био је повод за бомбардовање СРЈ, два и по месеца касније.

Припадници ОЕБС-а и на челу са замеником шефа мисије Вилијама Вокера, покушали су да је спрече да оде у Рачак, говорећи јој да тамо сме само са њима и да ће јој они гарантовати безбедност. Рекла им да увиђај врши она, као истражни судија, да не могу да јој наређују, и да странци могу да дођу само као посматрачи. Успела је, како је казала, да са колегама оде и утврди истину са којом се представници ОЕБС-а ни тада, али ни касније није одговарала.

О „случају Рачак”, као сведок одбране, говорила је и пред Хашким трибуналом и то у поступку против некадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића. Део оптужнице који је Милошевића теретио за убиства ненаоружаних косовских Албанаца је после сведочења Маринковићеве одбачен. У каснијим судским поступцима пред истим судом, тачка оптужнице за Рачак одбачена је и у поступцима против осталих полицијских и војних званичника.

Због ратних сукоба, Окружни суд у Приштини је 1999. измештен у Ниш. Маринковићева каже да није било политичке воље да се судије са Космета интегришу у правосудни систем уже Србије. После извесног времена, ипак, је изабрана за судију Окружног суда у Крагујевцу у којем је радила све до реизбора 2009, који није прошла. Годину дана је била без посла, после чега је изабрана за судију крагујевачког Апелационог суда. У старосну пензију отишла је 2016. У два мандата је била члан Савета за борбу против корупције.

Патријарх српски Порфирије одликовао је Орденом Светог Саве другог степена „у знак признања за њено дугогодишње и истрајно служење истини и правди, као и допринос расветљавању страдања српског народа на КиМ”.

Време проводи са породицама синова Александра и Милоша, а највеће задовољство причињава јој дружење са четворо унучади и заједнички недељни ручкови. Када нађе времена чита књиге о историји Космета које су, како каже, једине које се налазе на полицама њеног стана.