Цепање Србије, ниподаштавање Русије

Од нашег сталног дописника

Тајни списи словеначке дипломатије (2). На основу десетина докумената, анализа и белешки словеначке дипломатије у које је имала ексклузивни увид, „Политика” анализира однос званичне Љубљане према Србији и косовском питању у периоду од 1996. године до данас. На крају јучерашњег, првог дела, описано је како је Словенија 2003. године преузела „балкански задатак” по препоруци из Брисела, као и „због својих националних циљева, али и због даљег лобирања у међународним организацијама”.

Словенија се ту нашла на раскрсници. Њено „лобирање” у међународним организацијама претворено је у извршавање задатака по наруџби великих земаља (ЕУ, односно Вашингтона), који се често косе са интересима словеначких менаџера и економије када су у питању земље западног Балкана. Шизофреност овакве контрадикторне улоге у којој је словеначка дипломатија данас, најбоље се огледа у документу министарства којим се тражи да се Словенија заузме да балканске државе што пре добију „претприступни статус” и то чак „без преговора”, пошто би то „становницима тих држава пружило наду и мотивацију за наредну стабилизацију и демократизацију њихових институција као и њиховог свакодневног живота”. Ову препоруку словеначких дипломата Брисел очито не уважава нити поштује, јер ЕУ све доследније искоришћава обећање о приступању ЕУ као метод уцењивања држава да повуку или прихвате оне потезе које Унија захтева.

Словенија до Калињинграда

Документи до којих је „Политика” дошла показују да је Хрватска, уз Србију, у оквиру описане дипломатије одређена као монета за поткусуривање. С једне стране словеначке дипломате у својим анализама упозоравају на негативне последице „ако би се Хрватској омогућио брз приступ кохезивним средствима (ЕУ), уколико то не би било омогућено другим државама из истог подручја”, а с друге стране се манипулише одлуком да ли „Хрватска мора да добије посебан статус у процесу придруживања Унији” или не мора. Практични разлози наводе да шеф дипломатије Димитриј Рупел добије позитивну препоруку: „Словенија би се, преносом шенгенске границе на југ, отарасила дела трошкова за надзор својих државних међа. А ако Словенија још нешто добије заузврат за подршку уласку Хрватске у ЕУ – онда се чини да не може ништа да изгуби.”

(/slika2)Величину могућег „ћара” око „сценарија за Хрватску” рачуна и друга анализа словеначког МСП, која детектује да су главне мане Хрватске „сувише споре структурне реформе и лоши извозни резултати”. Ту МСП Словеније бира између три опције у погледу подршке Хрватској да брже уђе у Унију. Према првој, Словенија подржава Хрватску „индивидуално” – у односу на то како напредује; према другој, Словенија одбија да подржи Хрватску или јој даје условљену подршку, „у пакету” са осталим државама западног Балкана. Трећа опција је обележена као „најгоре могуће опредељење” по „словеначку спољну политику”, а то је потпуно одрицање подршке, чиме Рупел прети Загребу последњих месец дана откако Хрватска не показује расположење да одустане од ЗЕРП (Заштитне еколошко-риболовне зоне у Јадрану). Иако Рупел мора да зна да интерне процене аналитичара његовог МСП показују да би словеначко одрицање подршке Хрватској у евроатлантским интеграцијама било „најгоре могуће опредељење”, а приде би демонстрирало „потпуни недостатак осећања за словеначке националне интересе”, јер у интересу Словеније „никако не може бити изолована Хрватска”, његови последњи потези личе на потпуно игнорисање савета експерата из МСП Словеније.

Словеначке дипломате, анализирајући ставове Брисела и Вашингтона, као најбоље препоручују да Словенија подржи Хрватску али „индивидуално, у зависности од постигнутог напретка”, при чему „није нужно да би успешно придруживање Хрватске дестабилизовало друге државе у регији, већ би могло да их мотивише за озбиљнији приступ реформама”.

Платформа МСП према Хрватској после 2004. допушта и „другачији начин”, па се у документима помињу „блокаде” преговора ЕУ са Хрватском, додуше само у случају ако се Хрватска оглуши да испуни „прихваћене обавезе”, што се управо дешава око ЗЕРП-а.

Од одбране до растурања

Увид у словеначке дипломатске забелешке пружа поглед и на мене америчке политике на Балкану, али и шире. Документи словеначког МСП с краја 2007. и из јануара 2008. потврђују да је током своје последње посете Словенији директор за евроазијско подручје у америчком Савету за националну безбедност (НСЦ) Данијел Фрид у разговорима са председником Словеније Данилом Турком али и са другим словеначким политичарима већи део времена потрошио на проблематику Косова. Независност Косова је, према Фриду, једини прави пут за решење питања јужне српске покрајине, док је у Москви пронађен кривац за блокаду решења за излазак из кризе.

(/slika3)Свега неколико година раније, политика Вашингтона је (после напада 11. септембра 2001) била сасвим другачија и усмерена на побољшање односа са Русијом, док је Косово било потпуно изван интересовања Бушове администрације. То открива садржај забелешке словеначке амбасаде у Вашингтону датиран на 31. мај 2002, (МЗЗЕ02009508) у коме је описан садржај брифинга Стејт дипартмента о европској турнеји председника Џорџа Буша.

Брифинг су водили Фрид и тадашња помоћница државног секретара за европске послове А. Елизабет Џоунс. Словеначку страну на брифингу представљао је амбасадор Даворин Крачун. Фрид је већ на почетку разговора објаснио да САД желе да „ојачају сарадњу са Русијом на подручју снабдевања енергијом” јер је Русија најважнији добављач нафте изван ОПЕК-а. САД су се тада заузимале за „инвестиције у руску нафтну индустрију и успостављање мреже нафтовода”. Дипломатске белешке из других словеначких амбасада расејаних по свету показивале су да није тренд нападати ни оптуживати Русију, већ се свуда упињало да се покажу добри односи између Москве и ЕУ.

У депеши словеначке амбасаде из Рима 7. јуна 2002. процењено је да је реч о години „у знаку Русије”, а то је гарнирано извештајем о великим америчким инвестицијама у Сибиру и стратешкој важности Русије. „Чињеница је да је председник италијанске владе Берлускони био један од првих италијанских политичара који је схватио историјску важност новог дијалога између САД и Русије током првог сусрета Буша и Путина у Љубљани”, пише у дипломатској забелешци тадашњег амбасадора Словеније у Риму Војка Волка. Волк данас „чами” у канцеларији у Приштини на новом радном задатку „амбасадора на готовс” – у будућој држави Косово.

Волков рукопис у дипломатији је данас потпуно другачији, исто као и Фридов у односу на 2002, када је истицао „велику складност ставова” Буша и Путина у борби против тероризма: „Оба председника се слажу да Средња Азија није простор за међусобно ривалство. Основно начело ангажовања у та два региона јесте поштовање суверенитета држава које се налазе у том простору.”

Бушу су тада биле важне тековине људских права и верских слобода, а у Савету НАТО–Русија видео је институцију која представља „потенцијал за успостављање недељиве Европе”, јер је рад у том органу, иако Русија нема право вета, заснован на духу добре сарадње.

Тај дух је све мање важан од 2002, па америчка администрација све више заоштрава однос, не само према Ираку, него и према Косову и другим спорним питањима са Русијом, што се одражава и у акцентима извештаја које словеначки дипломатски изасланици из света шаљу у Љубљану.

Један извештај с почетка 2004. анализира егзодус Срба са Косова због напада косовских Албанаца и оптужује албанско руководство у покрајини јер „није спречило нападе, иако се о ономе што спремају вероватно знало”. Активности међународних посредника за Косово су у жижи последњих година, уз све одлучнију словеначку подршку Ахтисаријевом плану као „најбољем решењу” за Косово. Словенија са Рупелом на челу ту преданост Ахтисаријевом плану дан-данас понавља као мантру, иако зна да Србија не прихвата такво решење. Из актуелнијих докумената су ишчезле критичке опсервације аналитичара МСП које су биле честе до 1999. године (у погледу апетита великих сила или повреда тековина међународног права), када је Центар за анализе словеначког МСП куражно опомињао на незаконитост склапања међународних уговора под присилом и на опасност интервенција. На крају 2007. речене храбрости и аутономије у дипломатском закључивању више нема ни у траговима, а белешка МСП Словеније са детаљима брифинга словеначких дипломата у Вашингтону, коју је саставила словеначка амбасада у Вашингтону, пружа доказ о упутствима које је Бела кућа дала администрацији у Љубљани уочи преузимања председавања ЕУ, а која садржи шта Словенија „мора” или „треба” да учини у погледу што бржег међународног признања Косова, али и по питању других врућих кризних жаришта у свету.

Сутра: Амерички задаци Словенији