ЕПС може да буде профитабилан

Држава Србија треба да каже шта хоће од свог највреднијег предузећа. Шта то значи? Да дефинише циљеве пословања и обезбеди потребне услове за њихову реализацију, а независна управа треба да обезбеди њихово остварење. Тек тада је могуће објективно и непристрасно оценити ефикасност рада руководства ЕПС-а, рекао је за наш лист др Љубодраг Савић, професор Економског факултета Универзитета у Београду, одговарајући на наше питање – да ли су најављена корпоративизација и профитно пословање почетак економског, али и организационог сређивања наше највредније и највеће компаније, чиме треба и да ММФ-у покажемо да смо озбиљно одлучили да јавна предузећа више не буду партијски феуди.

На који начин увођење корпоративног управљања може да помогне успостављању бољег пословања ЕПС-а?

Ефикасно управљање ЕПС-ом у највећој мери зависи од његовог власника, то јест од тога шта држава очекује од ЕПС-а, али и од знања, искуства и способности руководства компаније. Ако власник (држава) жели да ЕПС постане веома ефикасно и профитабилно предузеће, као на пример чешки ЧЕЗ, онда ЕПС мора учинити све оно што би урадио и приватни власник. А он би отпустио вишак запослених, изабрао најбољи професионални менаџмент, повећао цену киловат-сата и извршио неопходну техничко-технолошку модернизацију компаније.

Чини се, бар за сада, да „газда” није баш вољан за такве озбиљне резове. Сасвим разумљиво, јер оно што се деценијама прећутно гајило није могуће преко ноћи променити. Какав је ваш став према томе?

Потпуно је другачија ситуација ако држава жели да задржи највећи број запослених у ЕПС-у, ако ниском ценом електричне енергије хоће да „чува” социјални мир, ако ЕПС претвори у партијски полигон у коме ће запошљавати истакнуте и заслужне партијске кадрове, ако се каса ЕПС-а користи за разна спонзорства, донације, дотације... У том случају ЕПС ће и даље правити губитке и срљати у неизбежну пропаст.

Повећање цене електричне енергије је опет одложено. Свака најава се дочека на нож. Какав је ваш став према томе? Да ли је социјални елемент једини због ког држава одлаже увођење тржишне цене струје?

Јесте важан социјални мотив, али он није једини. Има и политике, јер повећање цене струје погађа све грађане, али ипак највише оне са плићим џепом, који су данас у Србији, нажалост, најбројнији. Мислим да је и влада свесна да неекономска цена електричне енергије уништава ЕПС, али да би и знатније повећање њене цене имало за последицу раст броја грађана, који немају средстава да плате испостављене рачуне. У том зачараном кругу, повећањем цене електричне енергије вероватно би се окрунила подршка најсиромашнијих грађана, а владајућа странка, без обзира на то шта говори, ипак о томе мора водити рачуна.

Може ли виша цена, 10, 12 или који проценат више да реши све проблеме ЕПС-а или се мора прибећи и нечему што се зове продуктивност, ефикасност, рационалност, штедња?

То би само краткорочно и делимично могло да олакша ситуацију у пословању ЕПС-а. Ако би изостале и друге активности и мере, о чему смо већ говорили, ЕПС би се у средњем и дугом року суочио са практично нерешивим проблемима, који се не би могли „пеглати” ни много већим повећањем цена електричне енергије.

Премијер Вучић је изнео предлог да се стратешком партнеру понуди мањински пакет акција ЕПС-а. Како се то вама чини? А онда се намеће питање – зашто би неко куповао акције државног предузећа на чије пословне одлуке не може да утиче. Да ли је изгледније да до мањинског пакета странци дођу улагањима рецимо у „Колубару Б” или ТЕНТ 3?

Идеја о продаји мањинског пакета акција има смисла само ако би тај новац био употребљен за капиталне инвестиције у ЕПС-у. Слажем се да би ретко ко куповао акције оваквог ЕПС-а. Али, ако би ЕПС био високо профитабилна и стабилна компанија, у којој је држава само власник, а компанијом управља професионално и независно руководство, његове акције, са сигурним и стабилним приносом, биле би врло атрактивне за институционалне инвеститоре, који преферирају сигурност пласмана у односу на висину приноса. Прихватљиво је и улагање у изградњу неког од нових капацитета кроз модел јавно-приватног партнерства, само што би држава у овом послу морала бити врло одговорна и пажљива, јер наша пракса показује да се често у оваквим облицима сарадње веома мало води рачуна о општем интересу.