Моћ декана

Новински чланци попут „Деканима мало два мандата“ „Политика” (13.02.) наговештавају појачани надзор Министарства просвете приликом избора органа пословођења. А у допису који су просветне власти послале факултетима 14. јануара ове године пише да је „Министраство просвете уочило појаву да један број високошколских установа не поштује закон приликом избора органа пословођења, који се бира на период од три године, са могућношћу једног поновног избора“. С друге стране, проф. др Марко Атлагић, члан скупштинског Одбора за просвету, науку, технолошки развој и информатичко друштво, каже да „имамо примере да је неко декан и по 24 године. Таквих имате у Србији колико хоћете, чак мењају и једно слово у називу факултета само да би остали на функцији”. Декани се, према његовим речима, „служе разним махинацијама како би остали на функцији, јер је корупција овде већа него у грађевинарству“.

Тренд већег броја мандата посебно је изражен од усвајања „болоњског“ Закона о високом образовању 2005. године. Овим се не исцрпљује листа „новитета“ које је са собом донео „болоњски“ закон. Поред осталих, подсетимо се чланка „За осам година 9.000 нових доктора наука“ „Политика” (5. 12. 2014.), који говори о хиперпродукцији кадрова највишег академског звања доктор наука. Тај тренд, према истраживањима Националног савета за науку и технолошки развој, посебно је изражен од усвајања „болоње“. Подаци из ове студије показују „да је на државним факултетима по старом програму докторирало три пута више студената него по новом, а на приватним факултетима чак девет пута више доктораната

И док се још увек тражи одговор на питање председнице Националног савета проф. др Вере Дондур: „Зашто смо реформисали Закон о високом образовању 2005. године, а форсирали докторате после магистратуре“, уследило је ново питање проф. др Марка Атлагића: „Зашто професори нису до сада покушали да промене члан који је, по њиховом мишљењу, споран и зашто сматрају да је морално да неко буде на функцији декана деценију и дуже? То питање, по њему, изазива још веће чуђење ако имамо у виду чињеницу да је законодавац с правом осмислио овакав члан - како би се смањила могућност корупције и непотизма, и како би ове функције биле доступне већем броју људи, под условом да поседују одговарајуће квалификације?

Толико смо изгледа „узнапредовали“ на пољу високообразовног система да нам је „власт – деканска“ важнија од научно-истраживачког рада. О томе би данас могли да проговоре (не би морали да напишу ништа ново): Доситеј, Нушић, Домановић или Стерија.

На крају, цитирам члан 74. Закона о високом образовању (Права и обавезе запослених): „О појединачним правима и обавезама запослених одлучује декан”. На први поглед, то је неспорно, јер је правно утемељење овог члана проистекло из Закона о раду. Међутим, у пракси се дешава да овај члан није разрађен кроз подзаконска акта која експлицитно дефинишу основна права и дужности запослених, с једне, и пословодства, с друге стране. Пракса показује да поједини декани владају уредбама – наредбама, дајући себи екслузивна права. На тај начин деканима (којима је мало два мандата) остављена је „рупа у закону“ тако да они могу посегнути за „(не)правним инструментом“ не видећи, при том, правду од силнога права (Валтазар Богишић). Аутономија факултета тада им постаје „заштитник“ од мешања било кога са стране, па и самог оснивача, Републике Србије. Да до тога не би дошло, Министраство просвете треба да врши контролну улогу која му је поверена.

Професор универзитета, члан Савета Економског факултета Универзитета у Нишу