Moć dekana

Novinski članci poput „Dekanima malo dva mandata“ „Politika” (13.02.) nagoveštavaju pojačani nadzor Ministarstva prosvete prilikom izbora organa poslovođenja. A u dopisu koji su prosvetne vlasti poslale fakultetima 14. januara ove godine piše da je „Ministrastvo prosvete uočilo pojavu da jedan broj visokoškolskih ustanova ne poštuje zakon prilikom izbora organa poslovođenja, koji se bira na period od tri godine, sa mogućnošću jednog ponovnog izbora“. S druge strane, prof. dr Marko Atlagić, član skupštinskog Odbora za prosvetu, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, kaže da „imamo primere da je neko dekan i po 24 godine. Takvih imate u Srbiji koliko hoćete, čak menjaju i jedno slovo u nazivu fakulteta samo da bi ostali na funkciji”. Dekani se, prema njegovim rečima, „služe raznim mahinacijama kako bi ostali na funkciji, jer je korupcija ovde veća nego u građevinarstvu“.

Trend većeg broja mandata posebno je izražen od usvajanja „bolonjskog“ Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine. Ovim se ne iscrpljuje lista „noviteta“ koje je sa sobom doneo „bolonjski“ zakon. Pored ostalih, podsetimo se članka „Za osam godina 9.000 novih doktora nauka“ „Politika” (5. 12. 2014.), koji govori o hiperprodukciji kadrova najvišeg akademskog zvanja doktor nauka. Taj trend, prema istraživanjima Nacionalnog saveta za nauku i tehnološki razvoj, posebno je izražen od usvajanja „bolonje“. Podaci iz ove studije pokazuju „da je na državnim fakultetima po starom programu doktoriralo tri puta više studenata nego po novom, a na privatnim fakultetima čak devet puta više doktoranata

I dok se još uvek traži odgovor na pitanje predsednice Nacionalnog saveta prof. dr Vere Dondur: „Zašto smo reformisali Zakon o visokom obrazovanju 2005. godine, a forsirali doktorate posle magistrature“, usledilo je novo pitanje prof. dr Marka Atlagića: „Zašto profesori nisu do sada pokušali da promene član koji je, po njihovom mišljenju, sporan i zašto smatraju da je moralno da neko bude na funkciji dekana deceniju i duže? To pitanje, po njemu, izaziva još veće čuđenje ako imamo u vidu činjenicu da je zakonodavac s pravom osmislio ovakav član - kako bi se smanjila mogućnost korupcije i nepotizma, i kako bi ove funkcije bile dostupne većem broju ljudi, pod uslovom da poseduju odgovarajuće kvalifikacije?

Toliko smo izgleda „uznapredovali“ na polju visokoobrazovnog sistema da nam je „vlast – dekanska“ važnija od naučno-istraživačkog rada. O tome bi danas mogli da progovore (ne bi morali da napišu ništa novo): Dositej, Nušić, Domanović ili Sterija.

Na kraju, citiram član 74. Zakona o visokom obrazovanju (Prava i obaveze zaposlenih): „O pojedinačnim pravima i obavezama zaposlenih odlučuje dekan”. Na prvi pogled, to je nesporno, jer je pravno utemeljenje ovog člana proisteklo iz Zakona o radu. Međutim, u praksi se dešava da ovaj član nije razrađen kroz podzakonska akta koja eksplicitno definišu osnovna prava i dužnosti zaposlenih, s jedne, i poslovodstva, s druge strane. Praksa pokazuje da pojedini dekani vladaju uredbama – naredbama, dajući sebi eksluzivna prava. Na taj način dekanima (kojima je malo dva mandata) ostavljena je „rupa u zakonu“ tako da oni mogu posegnuti za „(ne)pravnim instrumentom“ ne videći, pri tom, pravdu od silnoga prava (Valtazar Bogišić). Autonomija fakulteta tada im postaje „zaštitnik“ od mešanja bilo koga sa strane, pa i samog osnivača, Republike Srbije. Da do toga ne bi došlo, Ministrastvo prosvete treba da vrši kontrolnu ulogu koja mu je poverena.

Profesor univerziteta, član Saveta Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Nišu