Штрајк просветара, разлози неуспеха

Вишегодишња тактика завади па владај, коју влада примењује када је реч о штрајкачким групама, најзад је – што се тиче штрајка просветара – упалила. Можемо кривити само запослене у просвети. Министарство кривити не можемо јер смо на овакве његове поступке навикли, а и да можемо (јер би свакако требало), не би нам много вредело. Ако занемаримо постојање чак четири синдиката у просвети, што отвара широк простор за сваку врсту манипулација, па и чињеницу да штрајкачки одбори своје чланове нису на време и на прави начин извештавали о договорима и стратегијама при преговорима, стижемо до основних проблема због којих штрајк није ни имао шансе да успе.

Оно што не можемо занемарити и што је од самог почетка онемогућавало штрајк јесте, пре свега, летаргичан однос просечног наставника према својој све тежој материјалној ситуацији, према наказном закону о образовању и потпуна неспособност организовања зарад заједничких интереса. Сваки покушај критике, премда их је мало, не излази ван зборнице, што и те како наводи да посумњамо у толико навођену, изванредну способност критичког мишљења оних који децу треба да, речју и делом,  уче управо тој врсти мишљења. Поред неколицине оних који се и даље труде да покрену дискусију и да испод ретких вести напишу покоји коментар охрабрења или критике, основни став просечног просветног радника своди се на следеће: „Ћути, увек може и горе.”

Други основни разлог због ког је штрајк од почетка био осуђен на пропаст тиче се поделе, како у одлуци да се ступи у штрајк тако и унутар самих синдиката. Иако је ова подела постојала од самог почетка, од укупног броја школа у Србији штрајковало је њих 510, досад су четири независна синдиката била уједињена, што је и стварало основу која је омогућавала да штрајк и оволико дуго да опстане. Међутим, пристанком на известан договор који је прилично нејасно изложен у медијима и на веб-страницама синдиката, након четрнаест недеља скраћене наставе, два синдиката –Синдикат образовања Србије и Синдикат „Независност” – потписала су Посебан колективни уговор (ПКУ), а са њиме и Споразум о прекиду штрајка. Иако су непрестано истицали да се штрајк наставља све док се не испуне сви штрајкачки захтеви (потписивање новог, измењеног ПКУ, увођење закона о платним разредима и изузимање од смањења зарада), ови синдикати нису се потрудили да сачекају преостала два, нити су својим школама чланицама послали дописе о ономе о чему су се договарали, изјавивши да ће то бити објављено наредних дана. Оваква нетранспарентност није чак ни изазвала значајније критике чланова ових синдиката, што је, заправо, ствар која највише забрињава. Закључак се сам намеће, ако се узме у обзир да су ови синдикати самосвојно отишли на договор иза затворених врата и чињеница да су вођама синдиката примања Посебним колективним уговором одређена из буџета, а не из синдикалне касе.

Одлуку о прекиду штрајка засад је прихватило 360 од 510 школа. Иако преостала два синдиката, Унија синдиката просветних радника Србије и Синдикат радника у просвети Србије нису пристала да потпишу уговор, не види се на који начин би могли да наставе борбу с толиким осипањем штрајкачког тела.

Стога, изгледа да у овој нимало завидној ситуацији постоје само две опције. Прва је наставити са старом праксом, прекинути штрајк и пропустити последњу шансу за каквим-таквим очувањем дигнитета једне струке која има формативну улогу за млађе нараштаје. Друга опција је наставити са штрајком, са преполовљеним бројем школа, уз увек отворену могућност претњи и притисака од стране Министарства просвете, где ће се ионако измрцвареним људима претити отказима и даљим умањењем зарада, уз изостанак и оно мало подршке коју су досад имали.

Премда је на састанку преостала два синдиката ипак одлучено да се штрајк настави, много тога доведено је у питање. Министарство је добило нови разлог за претње и за даљи притисак на просветне раднике који ће наставити штрајк, тако да опасност од осипања сада прети „одоздо”, то јест од заплашених појединаца који ће од директора у својим школама највероватније захтевати да им се омогуће услови за нормализацију наставе, на шта су од самог почетка имали законско право. То ће током наредних недеља лагано и потпуно угасити штрајк, што је највероватније, након неуспелих покушаја застрашивања, већ неко време био резервни план министарства.

Наставник филозофије у гимназији „Светозар Марковић” у Нишу