Štrajk prosvetara, razlozi neuspeha

Višegodišnja taktika zavadi pa vladaj, koju vlada primenjuje kada je reč o štrajkačkim grupama, najzad je – što se tiče štrajka prosvetara – upalila. Možemo kriviti samo zaposlene u prosveti. Ministarstvo kriviti ne možemo jer smo na ovakve njegove postupke navikli, a i da možemo (jer bi svakako trebalo), ne bi nam mnogo vredelo. Ako zanemarimo postojanje čak četiri sindikata u prosveti, što otvara širok prostor za svaku vrstu manipulacija, pa i činjenicu da štrajkački odbori svoje članove nisu na vreme i na pravi način izveštavali o dogovorima i strategijama pri pregovorima, stižemo do osnovnih problema zbog kojih štrajk nije ni imao šanse da uspe.

Ono što ne možemo zanemariti i što je od samog početka onemogućavalo štrajk jeste, pre svega, letargičan odnos prosečnog nastavnika prema svojoj sve težoj materijalnoj situaciji, prema nakaznom zakonu o obrazovanju i potpuna nesposobnost organizovanja zarad zajedničkih interesa. Svaki pokušaj kritike, premda ih je malo, ne izlazi van zbornice, što i te kako navodi da posumnjamo u toliko navođenu, izvanrednu sposobnost kritičkog mišljenja onih koji decu treba da, rečju i delom,  uče upravo toj vrsti mišljenja. Pored nekolicine onih koji se i dalje trude da pokrenu diskusiju i da ispod retkih vesti napišu pokoji komentar ohrabrenja ili kritike, osnovni stav prosečnog prosvetnog radnika svodi se na sledeće: „Ćuti, uvek može i gore.”

Drugi osnovni razlog zbog kog je štrajk od početka bio osuđen na propast tiče se podele, kako u odluci da se stupi u štrajk tako i unutar samih sindikata. Iako je ova podela postojala od samog početka, od ukupnog broja škola u Srbiji štrajkovalo je njih 510, dosad su četiri nezavisna sindikata bila ujedinjena, što je i stvaralo osnovu koja je omogućavala da štrajk i ovoliko dugo da opstane. Međutim, pristankom na izvestan dogovor koji je prilično nejasno izložen u medijima i na veb-stranicama sindikata, nakon četrnaest nedelja skraćene nastave, dva sindikata –Sindikat obrazovanja Srbije i Sindikat „Nezavisnost” – potpisala su Poseban kolektivni ugovor (PKU), a sa njime i Sporazum o prekidu štrajka. Iako su neprestano isticali da se štrajk nastavlja sve dok se ne ispune svi štrajkački zahtevi (potpisivanje novog, izmenjenog PKU, uvođenje zakona o platnim razredima i izuzimanje od smanjenja zarada), ovi sindikati nisu se potrudili da sačekaju preostala dva, niti su svojim školama članicama poslali dopise o onome o čemu su se dogovarali, izjavivši da će to biti objavljeno narednih dana. Ovakva netransparentnost nije čak ni izazvala značajnije kritike članova ovih sindikata, što je, zapravo, stvar koja najviše zabrinjava. Zaključak se sam nameće, ako se uzme u obzir da su ovi sindikati samosvojno otišli na dogovor iza zatvorenih vrata i činjenica da su vođama sindikata primanja Posebnim kolektivnim ugovorom određena iz budžeta, a ne iz sindikalne kase.

Odluku o prekidu štrajka zasad je prihvatilo 360 od 510 škola. Iako preostala dva sindikata, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije i Sindikat radnika u prosveti Srbije nisu pristala da potpišu ugovor, ne vidi se na koji način bi mogli da nastave borbu s tolikim osipanjem štrajkačkog tela.

Stoga, izgleda da u ovoj nimalo zavidnoj situaciji postoje samo dve opcije. Prva je nastaviti sa starom praksom, prekinuti štrajk i propustiti poslednju šansu za kakvim-takvim očuvanjem digniteta jedne struke koja ima formativnu ulogu za mlađe naraštaje. Druga opcija je nastaviti sa štrajkom, sa prepolovljenim brojem škola, uz uvek otvorenu mogućnost pretnji i pritisaka od strane Ministarstva prosvete, gde će se ionako izmrcvarenim ljudima pretiti otkazima i daljim umanjenjem zarada, uz izostanak i ono malo podrške koju su dosad imali.

Premda je na sastanku preostala dva sindikata ipak odlučeno da se štrajk nastavi, mnogo toga dovedeno je u pitanje. Ministarstvo je dobilo novi razlog za pretnje i za dalji pritisak na prosvetne radnike koji će nastaviti štrajk, tako da opasnost od osipanja sada preti „odozdo”, to jest od zaplašenih pojedinaca koji će od direktora u svojim školama najverovatnije zahtevati da im se omoguće uslovi za normalizaciju nastave, na šta su od samog početka imali zakonsko pravo. To će tokom narednih nedelja lagano i potpuno ugasiti štrajk, što je najverovatnije, nakon neuspelih pokušaja zastrašivanja, već neko vreme bio rezervni plan ministarstva.

Nastavnik filozofije u gimnaziji „Svetozar Marković” u Nišu