Одговорност

Уобичајено је да појам „одговорност” користимо двојако: да означимо унутрашње стање када се неко осећа одговорним за нешто, као и да означимо врсту друштвеног односа када неко некога држи одговорним за нешто. Разлика између унутрашње и спољашње одговорности важна је због њиховог могућег конфликта. Некога ко се не осећа одговорним можемо да сматрамо одговорним за нешто или неко може да се осећа одговорним за нешто за шта га други не сматрају одговорним. У првом случају говоримо о неодговорности, а у другом о претераној одговорности.

Реч „одговорност” долази од речи „одговарати”, то јест „говорити”, што претпоставља да је одговорна особа она која треба да одговори на неко претходно постављено питање. Тако, на пример, ако нека група људи нешто ради, особа која би желела да заустави те радове треба да их пита: „Ко је одговоран?”, јер ће тако сазнати ко је вођа групе са којим може да разговара или преговара. Латинска реч је изведена из respondere, што илуструје да и у другим језицима корен речи за одговорност упућује на исту менталну слику.

Да бисмо боље разумели одговорности треба знати да је појам одговорности изведен из једног надређеног појма, а то је појам дужности. Када неко преузме неку дужност, постаје одговоран за то како је врши. Уколико неко добро обавља своју дужност тада за то постаје заслужан, а ако то не ради добро – тада постаје крив. Тако се успоставља логички след: дужност – вршење дужности – одговорност – кривица или заслуга. Код разматрања нечије кривице увек се полази од тога какву је дужност особа имала у датој ситуацији. Особе које нису биле одговорне за нешто не могу да буду ни криве за то.

Бројне друштвене улоге подразумевају различите дужности и одговорности. Неке од тих дужности су имплицитне, подразумевају се, а неке су изражене као експлицитни друштвени уговори између две стране. Као и у сваком уговору важно је да свака страна прво разуме, а затим и да прихвати своју дужност, чиме постаје одговорна.

Посебно питање је како децу учити одговорности. Овај процес се састоји у томе да се детету наметну одређене дужности – шта оно мора и шта никако не сме; да се доследно прати како оно врши те дужности, а онда да се, у зависности од резултата, дете похваљује и награђује или критикује и кажњава. Деца оних родитеља који им не додељују дужности; који не прате како их деца врше; који их доследно не санкционишу; највероватније неће развити осећање одговорности. Не треба живети у илузији да ће тренутком пунолетства дотад неодговорно дете, односно тинејџер, чудесно постати одговорни одрасли.

Док су ранији стилови васпитања производили много претерано одговорних, модерни стилови производе превише неодговорних одраслих.