Турска и Мароко чланице ЕУ

„Први дани владе националног јединства коју је формирао Мухамед Бен Абес нису једнодушно прихваћени као успех, али никада се дотад није десило да једном тек изабраном председнику републике буде одобрен толико дугачак „грејс период” – око тога су били сагласни сви коментатори. Често сам размишљао о ономе што ми је рекао Танер, о међународним амбицијама новог председника, па ме је веома заинтересовала информација која је прошла готово неопажено; мислим на вест о обнављању преговора о скором пријему Марока у Европску унију; што се Турске тиче, датум је већ био утаначен. Реконструкција Римског царства била је, дакле, у току, док је на унутрашњем плану Бен Абес беспрекорно повлачио потезе.

Најнепосреднија последица његовог избора био је пад стопе криминалитета, и то енорман: у најопаснијим четвртима она је сада била десетоструко мања него раније. Велики успех је у најкраћем року постигнут и на плану смањивања броја незапослених, који је пре тога бележио невероватан пораст. За то је, без икакве сумње, могло да се захвали масовном повлачењу жена с тржишта рада, а то је, опет, било повезано са незанемарљивом ревалоризацијом дечјих додатака, што је била прва мера коју је, симболично, предузела нова влада.

Чињеница да је исплаћивање ових принадлежности било директно условљено престанком сваке професионалне активности на левици бар је у прво време изазивала негодовање; али с обзиром на велики пад броја незапослених, и то негодовање је убрзо престало. Неће, при том, бити раста буџетског дефицита; повећање дечјих додатака у целини је надокнађено из средстава уштеђених драстичним кресањем буџета намењеног образовању – што је раније била главна ставка у државном буџету. У новоуспостављеном систему, обавезно школовање односило се само на ниже разреде основне школе – то јест месец горе-доле до навршене дванаесте године живота. Поново је уведено сведочанство о завршеном основном школовању као круна образовног процеса, а млади су потом подстицани да се упишу на неки занат. Финансирање средњег и вишег образовања од сада ће, по његовој замисли, у целости бити приватно…”

Сурови распад система бинарне опозиције леви центар – десни центар, на којој је од памтивека почивао политички живот у Француској, изазвао је у медијској сфери једну врсту отупелости која се граничила са занемелошћу. Тако смо могли да гледамо Кристофа Барбијеа, са шалчетом на пола копља, како се, сав јадан, вуче од једног до другог ТВ студија и више ни сам нема снаге да коментарише историјску промену за коју није претпоставити да ће се десити – за коју, ако ћемо право, нико није претпостављао да ће се десити. Па ипак, мало-помало, како су недеље одмицале, почеле су да се стварају мале опозиционе оазе. Прво то беху секуларисти са левице.

Личности од којих се то најмање могло очекивати, као што су Жан-Лик Меленшон и Мишел Онфре организовали су протестне скупове; Фронт левице и даље је постојао, барем на папиру, и већ се могло предвидети да ће Мухамед Бен Абес имати достојног изазивача на изборима 2027. године – не рачунајући, разуме се, кандидаткињу Националног фронта. Насупрот томе, било је и групација, као на пример Савез студената селефија, које су јавно осуђивале неморално понашање, захтевајући стварну примену шеријата.