Последњи Хамнеијев пут

Милиони људи у црнини испунили су простор велике Мосале имама Хомеинија у Техерану, упркос јакој врућини. Редари су окупљене поливали водом и усмеравали колоне верника, како би се избегао стампедо. Многи нису успели да уђу у комплекс до почетка намаза, исламске молитве, за бившег врховног вођу Ирана Алија Хамнеија, али се са њеним првим звуцима маса зауставила и окренула ка Меки. По завршетку обреда чуло се: „О, мучениче, твој пут се наставља.”

Америчко-израелски рат против Ирана почео је ударом који је погодио сам врх Исламске Републике: 28. фебруара, у нападу на комплекс у Техерану, убијен је Али Хамнеи. Према извештајима иранских медија које су пренеле стране агенције, са њим су страдали и чланови породице: ћерка, зет, унука и снаха, односно ћерка и супруга Моџтабе Хамнеија, садашњег врховног вође.

Погреб је одложен јер је главна фаза америчко-израелског рата против Ирана трајала 40 дана, од 28. фебруара до примирја 8. априла, а и после тога је регион остао у стању крхког и непотпуног затишја. Седмодневни обред почео је 3. јула у Техерану. Тело је изложено у Мосали, једном од највећих молитвених комплекса у Ирану; главна поворка јуче је кренула кроз Техеран, затим тело иде у Ком, духовно средиште иранског шиитског учења, па сутра у ирачке градове Наџаф и Кербалу, а прекосутра у Машхад.

Сама географија сахране је мапа шиитског света којем је духовно средиште шиитског ислама у Ирану, град из којег произлази највећи део верског ауторитета Исламске Републике и у коме се обликује њена теолошка елита. Наџаф је место где се налази гроб имама Алија, рођака, зета и, за шиите, првог законитог наследника пророка Мухамеда, због чега представља једно од највећих духовних средишта шиитског ислама. Кербала је место мучеништва његовог сина, имама Хусеина, у бици 680. године, догађаја који је постао темељни симбол шиитског отпора неправди и тиранији. Машхад је завршна тачка тог пута: родни град Алија Хамнеија и место светилишта имама Резе, осмог шиитског имама и највећег ходочасничког средишта у Ирану. Зато ова сахрана није пут од града до града, већ ходочашће кроз историју, мучеништво и духовни легитимитет једне цивилизацијске традиције.

На црвеним заставама које су се могле видети у Мосали исписивани су слогани попут „О, осветници Хусеина” и новоскованог „О, осветници Хамнеија”. Први поклич вековима припада језику шиитског памћења и одмазде; други показује како се смрт бившег врховног вође свесно уписује у традицију Кербале. Ови кадрови подсећају да у Ирану, политичка порука ретко долази сама. Обично долази у црнини, стихом, сузама, подигнутом песницом и врло јасном намером.

У Техеран су стигле делегације из више од сто земаља, према иранским и регионалним изворима. На нивоу шефова држава или влада били су, између осталих, премијер Пакистана Шехбаз Шариф, председник Таџикистана Емомали Рахмон, премијер Јерменије Никол Пашињан и председник Грузије Михаил Кавелашвили и председник Ирака Низар Амед. Турску је представљао потпредседник Владе, Кину високи парламентарни званичник, Индију високи званичници министарства спољних послова, Авганистан министар спољних послова, док је Русију представљао Дмитриј Медведев, заменик генералног Секретара за националну безбедност. Међу представљеним државама били су и Азербејџан, Казахстан, Туркменистан, Куба, Оман, Катар, Саудијска Арабија и Србија, која је била представљена на министарском нивоу.

Страни гости окупили су се у врло крхком миру, у граду који је до недавно био изложен тешким ракетним ударима. Сам догађај тиме постаје још сложенији, јер су током сукоба на мапи ратних збивања завршиле и поједине заливске државе које су сада послале своје делегације на опроштај од ајатолаха, попут Саудијске Арабије и Катара. Ирански пројектили и дронови пресретани су управо над тим земљама, као и над другим државама региона у којима се налазе америчке базе или инфраструктура повезана са ратом. У таквим околностима, безбедност страних делегација тешко да је могла да буде резултат искључиво иранских гаранција. Може се претпоставити да је постојала и шира, макар неформална, мрежа гаранција да погреб не постане ново крвопролиће. Како је Хедли Бул, један од најзначајнијих теоретичара међународних односа 20. века говорио о „анархичном друштву” држава поретку у којем нема светске владе, али постоје правила, страхови и нужни договори, тако је и Техеран ових дана личио на место где непријатељи, ривали и посредници привремено прихватају минимум поретка, да би избегли хаос.

Многи аналитичари су претпостављали да је логика Вашингтона и Тел била да би изненадно уклањање Хамнеија обезглавило ирански отпор. Та претпоставка подсећала је на искуство Либије после Гадафија и Сирије после пада Башара ел Асада, где је персонализовани поредак почео да се распада, чим је уклоњена кључна фигура. Ипак, Иран делује другачије. Мало која држава даје толико видљиве власти једној функцији, као што Техеран даје врховном вођи, али испод те функције стоји густа мрежа институција: Савет чувара, Скупштина експерата, Корпус чувара Исламске револуције, правосуђе, верски естаблишмент и државна бирократија.

Зато је Хамнеијева смрт, иако је погодила сам врх система, у првој фази произвела супротан ефекат од очекиваног распада. Она је пацификовала део друштва које је месецима било потресано крвавим протестима и још крвавијим ратом. Чак и они који га нису волели морали су да признају да је његова смрт постала национални, а не само режимски догађај. У томе је парадокс иранског поретка: функција врховног вође је изузетно персонализована, али је систем направљен тако да вођу надживи.

Ако је нека насилна смрт у последњим деценијама променила политички пејзаж Западне Азије, онда је то ова. Не зато што је Иран остао без једног човека, већ зато што је показао да, бар за сада, не остаје без државе. На крају, можда све најбоље објашњава реченица која се приписује првом ајатолу Хомеинију: „Очување Исламске републике важније је од очувања било ког појединца, па чак и оног од највишег верског значаја”.