Мелодија за контрабас и отпремнину

Бобан Николић, у Параћину познатији као Бокац, свирао је контрабас и радио у фабрици цемента у Новом Поповцу. Онда је фабрика приватизована. Дошле су газде из Швајцарске са новим правилима пословања и он је схватио да је време да напусти фирму. („Било ми је јасно да им требају млађи људи.”) Бобан је тада имао 50 година. Премлад за пензију, престар за ризике. Али, живети се мора.

Неочекиван савезник му је било његово „кафанско искуство” које се показало веома корисно јер је одлучио да отвори пицерију. Али, ипак, главна помоћ је стигла од фирме из које је морао да оде. Холцим је дао „фантастичну” отпремнину од 650 евра по години стажа. Накупило се тако на гомили поприличних 15.000 евра. Али, Холцим му је помогао и обуком за приватни бизнис. Обука je трајала два месеца.

– Обука је организована у Холцимовој фабрици, Швајцарци су је и платили – каже Николић. – Вероватно су видели да се многи бивши радници нису снашли у приватном послу, па су хтели да помогну да се отпремнина искористи на прави начин. Дневно смо радили по пет сати. Обуку је држала Агенција за економски развој Шумадије и Поморавља.

На бившег цементара највише су утицали мотивациони тренинзи.

– Психолог Нада из Крагујевца будила је оптимизам у нама. Људи који дођу на такве курсеве осећају се одбачени од своје фирме, фрустрирани, а Нада каже да нема више капије на коју смо навикли тридесет година и да је сада пред нама зид који морамо да прескочимо. Нада је стварно нада.

Акција „Прескакање зида” детаљно је анализирана и са другим стручњацима.

– Ја сам рекао да желим да отворим кафану, јер ми је то блиско. Онда смо кренули да анализирамо колико има кафана у Параћину, ког типа, где је најбоља локација. Све у детаљ. Па сам са стручњацима правио ценовник, па смо симулирали промет, и све редом – прича Бобан Николић.

Чак су му помогли и да одреди име пицерије: свој надимак Бокац италијанизирао је па се његово предузетничко чедо зове „Bokaccio”, илити у Параћину фонетизовано у „Бокачо”.

– Пицерија ради око три месеца и ја мислим да сам стао на ноге. Имам најбоље лазање у Поморављу – хвали се Николић.

Жао му је што није отворио класичну кафану у којој би свирао контрабас са својим оркестром, али је бизнис план показао да је пицерија исплативија. Кафану за душу ће правити када огазди. Сада је поносан на себе што је схватио да је отварање пицерије од 40 квадрата – наука.

– Да нисам прошао курс припреме за приватни бизнис – уверен је док грли своју „мечку”, како тепа контрабасу – не бих избегао замке новог посла. Рецимо, кад се отвара кафана, важније је имати паркинг него бити ближе центру. А да бих такве ствари сазнао, ишао сам два месеца по пет сати дневно на предавања. Исплатило ми се. То је добро уложено време. Сваком бих препоручио да се пре него што одлучи шта да уради са отпремнином посаветује са стручњацима – детаљно.