Књижевност има свој свет

У основној школи „Миле Дубљевић”, у селу Ћелијама, у организацији Градске библиотеке из Лајковца, одржан је у септембру, прошле године, научни скуп посвећен прози Радована Белог Марковића, поводом изласка његових Сабраних дела, у тринаест књига, које је 2013. године, објавила Градска библиотека Лајковац. У раду скупа учествовало је дванаесторо проучавалаца српске књижевности и језика. Недавно је објављен зборник радова „Интерпретације у Ћелијама”, са петнаестак радова. И насловом зборника одаје се почаст родном месту Р. Б. Марковића.

Кад се тражи она одлика књижевног света по којој је Р. Б. Марковић јединствена појава у савременој српској књижевности, каже Радивоје Микић, онда се стиже до питања природе слике света у његовим приповеткама и романима. И ако нам се, на тренутак, чини да овај писац ослонац тражи у наслеђу наше реалистичке прозе, брзо ћемо видети да он исто тако, настоји да се систематски креће ка гротескно-комичном и ка фантастичком градиву.

Зато овај писац и ствара своју топонимију, зато уводи у приповетке и романе Горњу и Доњу Псачу и Бело Ваљево, пошто му је циљ да покаже да књижевност има свој свет, свет који није подударан са оним који бележе мапе, а у „Живчаној јапији” читалац ће се срести са уруткама и сокоћалима, којих у стварности никад није било. Отуда потиче и једна необична карактеристика Марковићеве прозе: у њој се, наиме, врло брзо и потпуно неочекивано мења интонација приповедања, прича се час налази у сфери патетично-трагичног, а час склизне у гротескно-хуморну раван, посебно онда када се говори баш о књижевности.

Осећање живота постављено у основу књижевног света Р. Б. Марковића, сматра Милан Алексић, превасходно је меланхолично и дато кроз песимистичку визуру. Међутим, у збирци „Мале приче”, књижевност задобија улогу уточишта од живота и постаје место повлачења од света. Због тога тема књижевног стваралаштва и задобија место у композиционом оквиру збирке, као што се и унутар збирке ова тема налази на композиционо привилегованим местима.

Приповедање, које израста из игре прерушавања стварног у нестварно и нестварног у стварно, истиче Стојан Ђорђић, Марковић не води ка расплету којим би се разрешио несклад између њих, већ ка поенти, а то је завршни обрт у причи којим се постиже посебан ефекат. Радован Бели Марковић, поред језичке креативности и стилске умешности, наглашава Соња Миловановић, показује богатство нашег језика уопште, којег често нисмо свесни, посебно, чини се, млађе генерације. Много је речи за које нисмо били сигурни да ли их је писац створио или су већ у речницима забележене. Показало се да велики број речи постоји и да је писац у својим делима активирао све слојеве наше лексике, показујући њено свеукупно богатство.

Портрет књижевника Р. Б. Марковића, вели Дарен Миливојевић, не даје нам много појединости о његовом животу, осим обриса карактера једног занесењака, обузетог радом на „једном роману”. Реч је о уметнику чија фигура доприноси чињеници да роман „Лајковачка пруга” несметано развија атрибуте романа о уметнику. Положај уметника у свету доведен је у питање, јер насупрот њега – налази се маса која је безобзирна, хладна и неосетљива. Међутим, нема побуне у његовом духу, само повлачење у себе и своје дело.

Радован Бели Марковић, објашњава Миланка Ј. Бабић, спада у писце чији се текст више пута чита да би се схватио, јер смисаони распон његовог израза књижевно-културолошки залази у разне периоде и – постмодерно неограничене – дотиче и меша несамерљиве светове, терајући читаоца да трага за тајним кодом који му отвара богате слојеве знања. Како рече Радивоје Микић, Р. Б. Марковић хтео је да покаже да појачана брига за језичку димензију књижевног текста није својствена само песницима, и да песници неоправдано уживају глас оних који дижу, како би Жан Русе рекао „тешко бреме језика”, пошто и приповедач и романсијер, какав је Радован Бели Марковић, баш у језику проналазе простор за демонстрацију великог умећа.