Поуке примарних избора у САД

У САД се већ неколико месеци одвијају примарни избори за председничке кандидате Демократске и Републиканске партије. Отворена је сезона гласања која се обавља у редовима ових странака, а прати их веома дуга, скупа и често неизвесна кампања. Ни ова кампања није лишена изненађења и неизвесности. Показале су то прве рунде примарних избора у Ајови и Њу Хемпширу, посебно када су у питању кандидати Демократске странке. Избори у Њу Хемпширу традиционално имају велики симболички и политички значај, јер победа на њима, по неком неписаном правилу, отвара стварне могућности да се добију избори у осталим великим америчким државама и самим тим стекну озбиљни изгледи да се освоји кандидатура за председничке изборе на страначкој конвенцији. Победу демократског кандидата Хилари Клинтон у Њу Хемпширу донеле су жене и старији бирачи, док млади који подржавају реформистичке идеје Барака Обаме нису гласали у довољном броју. Још једном се показало да је стабилност и дисциплинованост бирачког тела од изузетне важности за успех на сваким изборима.

Примарни непосредни избори за председничке страначке кандидате веома су значајна одлика америчке демократије. Ови избори пружају могућност непосредног учешћа страначког чланства у јавним дебатама о програмима, личним квалитетима и идејама појединих кандидата. Институција примарних избора уведена је још 1972. године.

Постоје и у европским земљама слични покушаји непосредног гласања унутар странака за председничке кандидате и страначке функције. Недавно су, између више озбиљних кандидата, примарни избори одржани унутар Социјалистичке странке Француске, а Сеголен Роајал је успела до обезбеди убедљиву победу.

И у нашој земљи има покушаја да се овакав начин непосредних унутарстраначких избора уведе приликом избора појединих партијских функционера. Али у нашој верзији примарних непосредних избора недостају две најважније демократске компоненте: више кандидата и отворена, динамична и неизвесна кампања, што и чини суштину унутарстраначке демократије. Тиме се стиче право избора између више програмских концепција и идеја и обезбеђују услови за равноправно вођење кампање у страначким редовима. У нашим партијама се, наиме, у том погледу обично све унапред зна и нема великих изненађења. Једини и неприкосновени кандидат се одабере и одреди унутар најужег страначког руководства. А онда тако одређен и одобрен, у „демократској процедури”, и по скраћеном и добро уходаном поступку, бива проглашен и потврђен, а касније, наравно без велике неизвесности, и изабран на непосредним изборима на којима чланство има прилику да се опредељује само за једног тако октроисаног кандидата. Нема већег броја кандидата, ни њихове озбиљне кампање током које би се сваки од њих добро помучио пре него што би уопште добио страначку кандидатуру.

У нашим условима изборна кандидатура (страначка, посланичка, понекад и председничка) добија се као заслужени поклон за оданост, тако да је само потребно да партијска машинерија унапред одређеној личности прибави политички и демократски легитимитет. С тим што чланство није било у могућности да се упозна с његовим идејама и програмским оријентацијама.

Непосредни избори не могу се сводити само на чин непосредног гласања а да нису у исто време обезбеђени равноправни услови за вођење кампање, и то за више од сада уобичајеног једног кандидата. Ово фингирање непосредног унутарстраначког изјашњавања могло се видети у случају недавно одржаних „непосредних” избора за председнике градских одбора ДС-а и ДСС-а, када је чланство непосредно „бирало” јединог кандидата, и то без икакве кампање, па и сусрета са страначким чланством. То је нека врста немуштих страначких избора, отужни политикантски перформанс у којем свако игра своју унапред одређену улогу. Јер, наше странке још су затворене олигархијске организације у којима доминира принцип доброг старог и увек ефикасног незаменљивог демократског централизма. Треба само анализирати статуте наших странака и одмах ћемо видети да су оне изузетно централизоване, хијерархизоване организације. Али унутарстраначко лобирање је зато једина пракса која се и код нас веома добро примила. У статутима свих странака, осим ЛДП-а, пише да чланство има право да критикује стање у странци само унутар странке. Ко прекрши ово свето правило демократског централизма биће подвргнут дисциплинским мерама.

Слобода расправе унутар партија је, међутим, један од изузетно важних услова за развој и стабилизацију унутарстраначке демократије. Она је неопходна, не само за деловање самих странака, већ је од пресудног значаја за развој и стабилизацију демократије у нашем друштву.

Публициста