Бата Оџић тражи пензију од Путина

Зрењанин – Стеван Бата Оџић је пре 91 годину рођен у селу Кумане у Банату. Више од три деценије живи мирним пензионерским животом, а пре тога је имао бурну и неизвесну каријеру. Данас пише писма председнику Русије Владимиру Путину, али не само зато што га изузетно поштује, већ и због тога што му Русија дугује пензију, јер је службовао у Црвеној армији.

Батин отац Макса је био чувени столар, ког је знао цео крај. Ипак, син се није одлучио да настави очевим стопама, а пошто је био одличан ђак, решио је да се школује. Ређао је све саме петице, па је био ослобођен мале матуре, а потом је завршио учитељску школу у Вршцу.

Са војничком прецизношћу, Бата води свој животопис. Тако је забележио да је годину дана радио као учитељ, а онда је уписао војну академију. Имао је све предиспозиције, јер је као скојевац помагао Народноослободилачки покрет. Пошто је две године провео на нашој академији, оберучке је прихватио понуду да школовање настави у Совјетском Савезу, у Лењинграду на артиљеријској академији.

Тамо га је затекла Резолуција Информбироа. Питомцима из наше земље прочитано је писмо у коме им се нудио повратак, али је Бата био у већој групи која је одлучила да остане. Када је завршио академију и стекао чин капетана радио је још осам година у Совјетској армији.

После размене посета Хрушчова и Тита и потписивања Уговора о репатријацији између две државе, створили су се услови да се врати у Југославију. Овога пута био је у већинској групи наших официра која је желела да се врати. Совјети су му нудили чин мајора и бољи статус да остане, дали му и два дана да размисли и нису правили ни проблем око повратка.

– Рекао сам да у Југославији имам старе родитеље, и да су они главни разлог.

Вратио сам се са супругом Раисом и двоје деце у родно село. Узалуд сам тражио посао, сва врата су била затворена, а кроз она одшкринута су ми рекли да се џаба трудим. Ни политичар из Кумана Јанко Веселинов није хтео о томе ни да разговара. Вероватно је тако било речено „одозго”, пошто ни други повратници нису боље прошли. Неки су поново отишли у Совјетски Савез – сећа се Бата.

Желео је да ради у просвети, јер је имао диплому учитељске школе где је био ђак генерације, али посла није било. Годину дана је био благајник у сеоској задрузи, а онда га је брат од тетке запослио у „Микрон”, земунску фабрику жилета. Ту је био поентер, нормирац, референт за продуктивност и за продају. Уз рад је завршио вишу економску школу и после је радио у још две фирме на руководећим местима.

У пензији је од 1982. године, што су му омогућиле бенефиције из Другог светског рата. Изузетно виталном старини још су свеже успомене из СССР-а.

– Знаш како је то у животу. Човек дуже и боље памти лепе ствари. На Академији у Русији били смо жељни хране. Сећам се да сам, испод руке, дао џемпер за кило хлеба. Владала је челична дисциплина, без обзира на ниске руске температуре, свако јутро смо се напољу, голи до паса, прали хладном водом, а када је она била замрзнута трљали смо се снегом – прича нам Бата, сећајући се и лепих Рускиња које су волеле официре.

Због осам година стажа у руској војсци, наш саговорник је писао Владимиру Путину.

– Изузетно га ценим, десет пута сам преписивао писмо пре него што сам га послао. Чуо сам да имамо право на руску пензију и убеђен сам, ако Путин прочита писмо, да ћу је и ја добити – оптимиста је Стеван.

----------------------------------------

Често запева „Волга, Волга”

Бата се готово пре пола века растао од лепе Рускиње Раисе, чију слику показује у албуму, и за коју каже да га је оставила. – Брзо сам се утешио јер сам се оженио Олгом, такође лепотицом из мог родног села – вели Бата. У Русији је живео пре више одпола века још увек најрадије запева „Волга, Волга”. Тада се окупе комшије са целог спрата.