Шта се догодило са знањем?

Док чекамо да у „Железару Смедерево” стигну понуде „професионалних менаџера” – понуде, а не пријаве, пошто се од менаџера очекује да донесу и новац, имамо времена да размислимо о знању: шта се догодило са знањем у транзицији? Изгледа исто што и са свим другим стварима – и оно је приватизовано. Лако нам је да схватимо да се неко предузеће може приватизовати, међутим, може ли се приватизовати знање?

Наравно да може. Пословна тајна је један пример. Патентна права су други. Међутим, када се ради о знању, „друштвено власништво” је правило. Целокупно знање које се предаје у школама и на факултетима није приватно и може се слободно другима преносити. Оно што плаћамо када финансирамо ове установе нису ауторска права, већ рад и умеће професора. Другим речима, целокупна основа знања бесплатна је, нема било каквих права на њој. Ова чињеница је једна од основа цивилизације. Знање није увек било тако третирано. Стари питагорејци су чували као тајну математичка знања, а Платон је имао два дела учења, један за чланове Академије, други за све остале. Међутим, у модерно време знање је по правилу јавно, једино његови специфични делови могу бити заштићени ауторским правима, пословним или државним тајнама, и то само ако су искоришћени за неку производњу на тржишту или су важни за безбедност. И те тајне и забране обично не трају дуго.

Осим уже научног знања, постоји још једна „јавна употреба ума”, она која се тиче ствари из домена економије и политике. У нетранспарентим државама и ово знање данас је приватизовано на једноставан начин – подаци који би требало да су јавни учињени су тешко доступним или тајним.

Да се вратимо актуелном примеру „Железаре”. Без обзира на то што је ово предузеће у власништву грађана Србије, на њиховом сајту није могуће, или бар мени није успело, пронаћи графиконе и табеле о броју запослених и њиховим платама, пословном успеху предузећа по годинама, плаћеним порезима, свему о чему се ових дана говори. Ови подаци постоје, али нису доступни јавности, већ искључиво приватним лицима. Ова лица се онда често представљају као експерти, јер им је омогућено да знају нешто што другим грађанима није. Уместо јавног ума, друштво у транзицији се одлучило да се ослони на приватизовано знање које се стиче и продаје изван факултета. Тако и сада чекамо да неки „професионални менаџмент” дође са управо таквим знањем. Ових дана, представници синдиката Железаре овако говоре о очекиваним менаџерима: „Нису то паметни неки момци који су завршили неке школе, неке факултете, већ су то у ствари приватна предузећа која су се бавила челиком и имају купце за њега, а поред тога, са собом би требало да донесу и новац.”

Не требају нам, дакле, просто девојке и момци који су завршили школе и факултете јер се на њима не учи оно знање које је сада у моди. Не треба нам никакво јавно знање – другачије се то код нас каже и „теорија” – треба нам само нечије приватно знање које овај продаје на тржишту. Нема боље илустрације за одговор на наше питање: шта се догодило са знањем. Оно модерно, јавно знање које је развило европска друштва, па и наше друштво, потпуно је нестало. То је можда главни разлог зашто су нам наставници најгоре плаћена популација са факултетским образовањем – са платама испод просека укупне популације – и зашто се докторати копирају и преписују, а дипломе штанцују.

Негде у осамдесетим и деведесетим годинама наш колективни ум одлучио је да грађани немају довољно способности и знања да било чиме управљају. Свиме би требало да управљају „стручњаци”, „експерти”, они који поседују нама недоступно знање. Тако смо се сви колективно вратили у ону кантовску самоскривљену незрелост, очекујући да нам други обезбеде све што нам треба. Данас нам је у Србији само за пуко преживљавање потребно око 1,5 милијарде евра позајмица годишње (толики дефицит је планиран ове године), мада позајмљујемо и више од тога.

Можда је време да видимо где је нестало оно старо знање.

Уредник сајта „Филозофија инфо”