Култура становања као одредиште стила

Код нас је представа о лепом и складном ишчашена, тј. (не)објашњиво везана за одређене квазиестетске елементе који су препуни неукуса и иритирајућег. Каже се да о укусу не треба расправљати. Обрнуто, о неукусу не треба расправљати, јер он не припада ниједној стилској варијанти иза које стоји неки препознатљив елемент естетске вредности.

Значи, на неукус као својеврсни (не)естетски феномен треба само критички указивати, чиме би се бар донекле помогло огромном броју људи, којима је из разних разлога ампутиран осећај за укус, односно, за склад и једноставност.

Али како после толико разних наслага – толике количине генетских кодова, после тако снажно усвојене и утемељене представе о неестетским клишеима, подићи стилски ниво људи из нашег окружења? Како, када се код нас већ генерацијама, углавном преко Вилерових гоблена уоквирених позлаћеним рамовима, затим слика са сладуњавим концепцијама, и разним украсима (фигурицама од кристала, порцелана и керамике) на најдубљи начин доживљава лепо? Сетимо се, на пример, шездесетих, када су у нашим становима као украси доминирале велике италијанске жипониране лутке насађене насред брачних кревета, и гондоле које су заузимале значајно место у централном делу витрина од махагонија.

Дакле, јасно је, обратите пажњу пре свега на просторе у којима људи живе, и одмах ће вам све бити предочено: чиме се ти људи баве, који им је ниво образовања, шта опсервирају, какву музику слушају, какав им је речник, као и о чему причају и размишљају.

Погледајте (биће сасвим довољно) те лустере од вештачког кристала – ту јадну импровизацију раскоши и отмености, и те регале, та не баш јефтина изрезбарена чудовишта крцата разним украсима и хеклерајем. И доста је, не претерујте, не бацајте поглед на кухињске зидове декорисане мамутском пузавицом.

И обрнуто: обратите пажњу и на овај естетски хаос који последњих година форсира новопечени слој имућних људи. Погледајте само тај облик предизајнираности – ту агресивну концепцију гламура сачињеног од прекомерне количине месинга, што је разумљиво произашло из велике потребе за сјајем, односно, златом. Погледајте (уз месинг свакако иду) и те безбројне (у свим античким и барокним варијантама) гипсане апликације.

Све у свему, како год окренемо, појам естетског одређују и пласирају кроз своје битисање људи који немају културолошког (стилског) наслеђа.

Међутим, да ситуација у целој овој причи буде још незахвалнија, већ деценијама је у нашим градским, приградским и провинцијским срединама однос према естетици становања заснован на заједничком прохтеву. Готово да и нема разлике између ентеријера у градовима, варошицама и селима.

Истини за вољу, иза проблематике које смо се дотакли, стоји јасно аргументована позадина.

Пре свега, на формирању (односно стагнирању) наше свести о естетици, вишевековни боравак Турака на овим просторима учинио је највише. Насупрот томе, практично се тек трећа генерација углавном трговачке деце, одлазећи у Европу (Беч, Минхен, Праг, Париз) суочила са елементарним естетским вредностима.

Нажалост, на кратко, јер се убрзо испречио комунизам, који је са својом некултурном деловао разарајуће на сваки естетски, односно, стилски сегмент.

Сада, у овом хаотичном времену где су најбитнији системи вредности из разних разлога обезвређени, као да је још теже неутралисати било какав облик неукуса.

На који је онда начин могуће (за почетак макар мало) искориговати став наших људи о поимању лепог, хармоничног? Како многе упутити у начела која се заснивају само на рецепту једноставног – на основном осећају за форму и боју? Свакако, не мора се бити искључив у едуковању оних који пливају кроз неукус са рецимо ентеријерима иза којих стоји италијанска, или у том смислу још револуционарнија данска дизајнерска школа. Не мора та армија без осећања за укус преко ноћи да усваја естетику намештаја какву су давно осмислили – Мекинтош, Бројер или Корбизије.

Али како, којим редом и брзином, бар успорити ход неукуса, а да то буде спонтано, односно, да не угрожава наштако осетљив менталитет и темперамент?

Историчар уметности