Документарац о југу Србије

Петнаест година прошло је од бомбардовања, 14 од избора демократске власти, 11 од убиства премијера, а у српском друштву и даље су присутни корупција, висока стопа незапослености, лоша приватизација и страх од будућности.

Ово су речи из суморног трејлера немачког документарца „Изгубљени у транзицији”, који је сниман прошле године у Београду и на југу Србије, а чија премијера ће бити за три недеље у Врању.

Аутори филма Немац Хауке Хојер, новинар локалних новина у Дрездену, фотографи Мартин Ферстер и Рене Плаул, и новинарка Сања Петров, две недеље су обилазили Србију – Београд, Врање, Босилеград и Бујановац. Бележили су, кажу, тренутну ситуацију у Србији која се суочава са штрајковима радника, недостатком толеранције, и разним клановима, покушавајући да нађу одговор на питање да ли су људи изгубили веру у промене.

Сања Петров, која је радила као новинар у „Врањским”, наглашава да је новинар Хауке Хојер као туриста боравио на југу Србије, и изненађен лошим стањем, решио да сними документарац. Пошто се на помен Балкана, Немци углавном сете ратова и деведесетих, намеравао је да прикаже живот данашње Србије, помињући да у немачким медијима није толико одјекнула поплава у Обреновцу, колико нереди на геј паради...

За саговорнике у филму изабрали су Вељка Митића, члана Образа и Српске радикалне стране, потом информатичара који сматра да не може да нађе посао само зато што је Ром и бивши азилант, Бојана Јовановића, глумца из врањског позоришта „Бора Станковић”, које је руинирано у пожару пре две и по године, Николу Милосављевића, ЛГБТ активисту. Интервјуисали су и албанског бизнисмена из Бујановца Неџада Бехљуљија који је купио фабрику грађевинског материјала у Владичином Хану пре десет година, али је након неколико дана, због протеста тамошњег становништва јер је купац Албанац, одлука поништена. Овај случај завршио је на суду...

– Закључили смо да су људи постали уморни. Свако је рекао како види Србију за десет година. Старији сматрају да решење може да буде у заједништву и компромису, док су млади, на питање да ли ће им чланство у ЕУ помоћи или одмоћи у даљем животу, углавном рекли да школовање и живот желе да наставе негде ван Србије – каже Сања Петров, и додаје да је у Београду било другачијих ставова, средина је већа и има више могућности избора.

Наратор у трејлеру наводи да је Србија роб, заробљен у ланцима своје историје, па екипи филма стижу коментари да у Србији има и лепих ствари и да су могли и њих да покажу.

– Да смо хтели да прикажемо лепе ствари, бавили бисмо се маркетингом и снимали рекламе. Снимили смо право стање ствари на југу Србије. Ако неко каже да смо приказали земљу у лошем светлу, ми одговарамо: јесте ружно, али дођи да живиш овде десет дана, па да видимо каква ће бити твоја слика. Овај део Србије је често заборављен од оних који живе мало северније од нас – истиче Сања Петров.

У Врању, Бујановцу, Владичином Хану, Босилеграду, како наглашава, једини посао који млади могу да пронађу јесте онај у кафићу. Нема развијеног тржишта. – Постоје две фирме, и они који имају политичке везе се запошљавају. Људи живе од 150 евра. Пошто је реч о мултиетничкој средини, и онда када постоји шанса за економски бољитак, људи не желе да послују са Албанцима, или они са Србима – напомиње наша саговорница, и додаје да екипа филма не припада ниједној организацији и да су сами финансирали снимање овог филма.