Идолопоклонство

Велики новац се договора, лако увећава, пребацује на рачуне по свету и често не опорезује. Ситниш који ви зарадите, лако се смањује, строго опорезује и нема места договору, јер послодавац, супермаркет и банка се не договарају са онима којима сто евра значи. Супербогати у свету и домаћи тајкуни имају јасног идола у новцу и служе му по цену уништења локалне економије и људских живота. Ти фанатици капитала имају своје свештенике у виду економиста и своје намеснике политичаре. С друге стране је већина која није организована око формулисаних вредности за које се бори. Ипак, неки представници тих вредности обичне раје су се појавили и на позорници вечито немирног Балкана.

Белосветским мешетарима императив је чувена реченица из филма „Волстрит”: „Похлепа је добра.” Тако је швајцарски огранак ХСБЦ банке помогао 106.000 појединаца широм света да утаје 120 милијарди евра за неколико година. ХСБЦ банка је саветовала клијенте да корпоративне рачуне користе као личне и избегну порез. Дискретно је асистирала у прању пара за веселу клијентелу: оптужени за корупцију, трговац крвавим дијамантима у Кенији, кријумчар кокаина, совјетске банкарске лопине, саудијски принц који је осумњичен за корупцију, а и Срби могу да се похвале да имају свог имућног представника у тој банци као што је извесни Ивковић (Хамовићев колега).

И Њујорк се потпуно прилагодио супербогатима: средња класа се исељава у Бруклин, јер су порасле цене и пропадају радње у комшилуку због изградње облакодера на Менхетну услед потражње за мултимилионским луксузним становима. Опет једна весела дружина анонимних купаца станова с лепим погледом коју открива „Њујорк тајмс”: Јељцинов службеник, Индијац чији су рудници велики загађивачи у Индији и Замбији, ћерка кинеског функционера (очито велики комуниста воли Њујорк), грчки тајкун... Ето, нас, код Грка.

За разлику од филма „Волстрит”, грчки министар финансија Јанис Варуфакис је у „Бруклин рејлу” анализирао филм „Двоструки живот Веронике” Кишловског. Филм о једној Вероници у Паризу и другој у Пољској, готово идентичне, али се не упознају, па ипак Францускиња осети тугу када њен пољски дубл умре на сцени певајући. За Варуфакиса, то је поетско дело о јединству Европе кроз „музику, осећања, кривицу и културу”. Али та унија се није обистинила, довољно jeпогледати безличну евро новчаницу да видите да нису нацртане никакве европске вредности, две Веронике би данас биле конкуренција једна другој. Пола године након тог текста, ето, Варуфакиса на власти у покушају да спаси Грчку у Европи.

Јеретичко, антиестаблишмент учење Варуфакиса је: ЕУ није демократска, капитализам је ирационалан систем који упада у кризе, БДП је слаб квантитативни показатељ стања у друштву, јер не узима у обзир квалитет здравства или школства, економија је псеудонаука (Загреб 2013. и „Гардијан”). „Раст ме не интересује, интересује ме развој”, каже Варуфакис. Сиризина политика има за циљ да реши „хуманитарну кризу”, а не да служи банкама, тајкунима и политичарима који су изазвали економску кризу и који су, за разлику од радника, добили финансијску помоћ. Наравно, то није никакав гарант да ће у наредна четири месеца Варуфакис, који је у уторак бар на папиру спустио лопту пред Европом и ММФ-ом, бити успешан. Али неоспорно је да је Сириза из другог филма– увели су нове костиме без кравате.

Тај речник не чујемо од наших политичара, њихов приоритет нису сиромашни. У Србији се смањују плате и пензије и фанатично се проповеда да идемо у добром смеру кажипрста Макса Вебера. Нећемо се ишчуђавати кад 2016. не будемо живели боље. Приоритет наших политичара је бирократски процес евроинтеграција за који верују да ће аутоматски побољшати социјално стање. Алтернатива наводно не постоји, па отуд и несхватање да неко у медијима може јеретички да критикује.

У дугом кадру грчког редитеља, заљубљеника у Балкан, Теа Ангелопулоса, стижемо до Хрватске. На сајту „Живог зида” наведени су имовина и примања младог председничког кандидата Ивана Вилибора Синчића. Њихов покрет физички спречава тајна исељења где судија и полиција као по налогу банке без најаве избацују породице на улицу. Синчић се залаже за монетарну реформу, напада тајкуне, народну банку, нерегулисане стране банке, подмићивање бирача од стране ХДЗ-а, бушење у Јадрану због нафте и говори о дужничком ропству. Не знамо још тачно шта је тај „Живи зид”, из ког су они филма, али јесте нова врста дискурса.

Да би се неко одупро идолатрији капитала и чиновника мора бити човек одређеног кова и образовања. Питање је да ли у Србији, као у филму Кишловског, може да се јави неки наш Јанко Варуфакић.

*Редитељ