Молба за помиловање

На крају судског процеса изречено је 11 казни на смрт стрељањем и 13 временских казни. Осуђени на смрт могли су лично или преко заступника одбране, односно рођака, да у року од 24 сата поднесу молбе за помиловање Президијуму Народне скупштине ФНРЈ. Учинило је то деветоро осуђених на смрт, пошто је Младену Жујовићу и генералу Петру Живковићу суђено у одсуству, те су њихове молбе изостале.

У својеручно писаној молби, Драгољуб Михаиловић је навео:

„Пресудом Врховног суда Федеративне Народне Републике Југославије, Војног већа, од 15. јула 1946. године, осуђен сам на казну смрти стрељањем.

Скрхан физички и душевно, недаћама које су ме пратиле кроз цео мој живот, молим Президијум Народне скупштине Републике Југославије да ми казну смрти стрељањем замени путем своје милости, казном лишења слободе.

Молим да се ова моја молба узме као моје искрено покајање да ми Президијум олакша тешку казну на коју сам осуђен.

Факсимил молбе за помиловање Драгољуба Драже Михаиловића

Уверавам Президијум да ћу за време издржавања казне лишења слободе, својим преданим и пожртвованим радом уложити све да допринесем користи нашој новој држави, као што сам већ показао пре и у току процеса у више махова.

С молбом да ми се путем највише милости Президијума Народне Скупштине Федеративне Народне Републике Југославије даде помиловање

15. јула 1946. г.

у Београду

Учтив

Драгољуб-Дража М. Михаиловић”

Президијум Народне скупштине ФНРЈ, актом број 9647 од 16. јула 1946. године, донео је Одлуку „да се молбе за помиловање... осуђених на казну смрти извршном пресудом Врховног суда ФНРЈ – Војног већа I суд. бр. 1/46 од 15. јула 1946. године – НЕ УВАЖЕ”.

Дневни лист „Борба” објавио је 18. јула на трећој страници следећу вест:

„Пошто је Президијум Народне скупштине Федеративне Народне Републике Југославије одбио молбе за помиловање на смрт осуђених издајника и ратних злочинаца, то је извршена смртна казна над Драгољубом – Дражом Михаиловићем, Радославом – Радом Радићем, Милошем Глишићем, Драгомиром – Драгим Јовановићем, Танасијем – Тасом Динићем, Велибором Јонићем, Ђуром Докићем, Костом Мушицким и Бошком Павловићем. Смртна казна над Младеном Жујовићем и Петром Живковићем није могла бити извршена, јер су се налазили у емиграцији.”

У овој вести бар један детаљ не одговара чињеничном стању.

Драгомир Драги Јовановић, предратни шеф полиције у Београду и управник града током окупације у Другом светском рату, није стрељан 17. јуна 1946. године, мада је осуђен на смрт.

О ономе што се догодило сведочио је на страницама „Политике” 17. фебруара 1992. године Слободан Крстић Уча, високи функционер Озне Србије и учесник у акцији хватања Драже Михаиловића. У разговору с колегом Богосавом Марјановићем, Крстић је рекао да је добио „задатак да са стрељања извуче Драгог Јовановића, шефа предратне и ратне полиције у Београду”.

„Ја сам успео, под изговором да ћемо га касније стрељати, јер треба да се обаве још неке формалности и отпремио га назад у Београд, у затвор. Драги Јовановић је седео још три године у затвору и писао све што је знао и што је нас интересовало. Био нам је од велике користи, али и њега смо касније стрељали и без икакве ознаке сахранили на гробљу у Маринковој бари”, сведочио је Слободан Уча Крстић.

Сл. К.