Неизвесно помирење Турака и Курда

После тридесет година оружаних сукоба – који су однели скоро 40.000 живота – појављују се сигнали да су Турци и Курди спремни да коначно одложе оружје и покушају да проблеме решавају за преговарачким столом.

Први потез је повукао лидер Радничке партије Курдистана (ПКК) Абдулах Оџалан,  се већ 15 година налази у затвору где издржава доживотну робију. После тајних преговора са представницима владе он је позвао своје следбенике да се разоружају и да се за права Курда боре политичким средствима.

„Позивам чланове ПКК да одрже ванредни конгрес и донесу стратешку и историјску одлуку како би се прекинула оружана борба”, истакао је Оџалан у поруци коју је пренела курдска делегација која га је посетила у затвору.

Танјуг међутим преноси да су курдски побуњеници јуче одбили позив свог лидера да положе оружје, наводећи да турска влада мора прво да предузме кораке на унапређењу демократије и повуче контроверзни закон о безбедности о коме се расправља у парламенту.

Побуњеници су поручили да су већ применили прекид ватре у склопу мировних напора на окончању крвавих сукоба који трају три деценије. Турска влада мора да „покаже искреност” одустајањем од закона којим се повећавају овлашћења полиције, поручују Курди.

Оџаланов потез је међутим одмах поздрављен у турској влади, а вицепремијер Јалчин Акдоган је поручио да „две стране никад нису биле ближе примирју”.

Ниједна влада се досад није усудила да преговара са „терористима и сепаратистима”, иако је Турска нашла под притиском Европске уније да реши „курдски проблем”. Реџеп Тајип Ердоган је, још док је био премијер, повукао храбар потез: започео је тајне преговоре са Оџаланом који још увек има велики утицај међу курдским побуњеницима. У Анкари су схватили да само тако могу зауставити даље крвопролиће, што је један од предуслова за приближавање Бриселу.

У Турској живи око петнаест милиона Курда углавном на југоистоку Анадолије. То је древни народ који има свој језик, културу, обичаје, али игром историјских околности никада се није изборио за државу. Оџалан је, као лидер ПКК, 1984. године  подигао оружану побуну како би се изборио за већа права свог народа који у Турској нема ни статус националне мањине.

ПКК је у међувремену забрањена а у Америци и ЕУ нашла се на листи терористичких група. Турска обавештајна служба је у сарадњи са ЦИА, 1999. године у Најробију на превару ухапсила Оџалана. У маратонском процесу он је осуђен на смртну казну која му је у међувремену преиначена у доживотну робију. Лидер ПКК издржава казну у затвору на острву Имрали у Мраморном мору.   Једно време је био у тоталној изолацији, као једини осуђеник у целом казамату који је испражњен. После почетка тајних преговора те стеге су олабавиле: друштво му сада праве десетак кажњеника а може да гледа и одређене ТВ канале.

Каква ће бити његова даља судбина није јасно. На митинзима његових присталица чују се захтеви да буде помилован. Тешко је поверовати да ће се влада усудити да повуче такав потез, јер би то изазвало жестока реаговања националиста који и даље сматрају да је он „највећи крвник Турске” и да је „убица деце”. Али, то питање ће се пре или касније наћи на дневном реду, а као компромисно решење незванично се већ помиње да би могао бити пребачен у кућни затвор.