Путевима сличица из чоколаде

Обично се дешава да човек који поседује један изузетни дар, има у својој ризници духа још неколико, а лекари, по опредељењу хуманисти, често су добри и као писци. Један од најсветлијих примера за то је Чехов, или наш Лаза Лазаревић. Доктор медицине Миодраг Цолић, естетски хирург, познати је светски путник, а недавно је из штампе изашла његова, по много чему јединствена, двојезична, српско-енглеска књига путописа у речи и слици „Мој пут око света”, у издању „Евро-Ђунтија” из Београда. Како се на недавном представљању овог обимног дела у београдском „Аеро-клубу” могло чути, готово да нико није, као доктор Миодраг Цолић, обишао 195 земаља света, и та искуства још уобличио у књигу од два тома у тврдом повезу, са великим бројем фотографија. Дизајнер Борут Вилд казао је да је књига естетски уобличавана две године, али да је сваки тренутак рада на њој био право задовољство.

На промоцији књиге „Мој пут око света” било је много ауторових колега лекара, пријатеља уметника, новинара. Осећало се, међутим, одсуство Јована Ћирилова, који је учествовао у стварању овог издања, писањем једног од уводних текстова. „Неко би рекао да се познати хирург по далеким пределима света одмара од скалпела. И да његова професија нема везе са његовим хобијем. Када сам Микија боље упознао, схватио сам да су његова путовања у ствари потрага за лепотом”, написао је Ћирилов јула 2012. године.

Миодраг Цолић каже да је свој пут око света започео пре тридесет година, и да је дошло време да понови одлазак у неке земље, које су се у току тог времена знатно измениле. Пре свих, захвалан је супрузи Ангелини Атлагић, која га је подстакла на то да своје утиске са путовања уобличи у књигу. Не промиче ни податак да је у свакој од држава, острва или архипелага, тежио да види оно што је позитивно у људима и обичајима, без критике политичке ситуације. Земље су поређане абецедним редом, свакој је посвећен готово подједнак простор, а пажњу привлаче атрактивне територије попут Хаваја, Антарктика, Ускршњег острва, Аљаске, Свете горе, Канарских острва.

„Док сам као дечак из чоколадица сакупљао сличице ’Земље и градови света’, један град, због свог неуобичајеног имена, остао ми је посебно у сећању. Звао се Лоренцо Маркез. Четрдесет година касније преплавило ме је то сећање док сам улазио у тај исти град, данас Мапуто, престоницу Мозамбика, земље која себе назива бисером Африке. И многе друге то чине, али Мозамбик по свему заслужује такав епитет. Некада португалска источна Африка, коју је у 16. веку истраживао лисабонски трговац Лоренцо Маркез, ова територија одише неодољивим колонијалним шармом, који су јој Португалци оставили у наслеђе својим катедралама, авенијама и приобалним утврђењима”, део је текста о Мозамбику, уз фотографије усамљених плажа, мештана који чекају барку на доковима, живописне рибље пијаце, шарених уличних сувенира.

„Живот је ипак непозната појава”, природан је закључак аутора после описа посете Острву краља Џорџа, дела чилеанске територије Антарктика, фотографија глечера и леопард-фока на санти леда. Слике се брзо смењују, у књизи, као на путовању. Прелепи замак Мон Сен Мишел у Нормандији, поглед на Париз из птичје перспективе, па фасцинантни призори Чилеа... Уместо да напише поговор, Силвија Монрос Стојаковић у свом стилу је „заокружила једну праву интелектуалну забаву”, одајући признање ауторовој радозналости, допуштајући читаоцима да сами пронађу незаборавне утиске у сликама насмејаног костариканског лењивца, или у опису загрљаја са коалом, доживљају равног нирвани. По оној Егзиперијевој, из „Малог принца”: „Јави ми да припремим срце за наш сусрет”, Силвија Монрос Стојаковић каже „да наш аутор има срце припремљено за сваки изазов и за сваку земљу”.