Лaжни Самарићани и њихови обожаваоци

Слушајући са каквим усхићењем говоре о страним предузетницима и улагачима (отменије звучи од збирног назива: капиталисти) стиче се утисак да српске власти (и ове и пређашње) послују са Самарићанима којима је на уму једино самилост и милосрђе према невољнима, а не сопствена добит.

Како из ових хвалоспева (који увелико превазилазе записе јеванђелисте Луке о прадавним житељима Палестине) произилази, пословним људима је за долазак у Србију превасходни мотив прилика за доброчинства, а не за добру зараду. То се да закључити из описа њиховог пословања у коме се у први план ставља колико ће радника запослити, какве ће користи од тога имати локална самоуправа и, најзад, сама држава, уз набрајање свих других благодети за које смо, како се редовно наглашава, „неизмерно захвални”.

Врло ретко, стидљиво се примећује да они који улажу новац у Србију очекују да ће им бити вишеструко враћен. Такође, да су им нуђене многе погодности, међу којима и субвенционисање радних места која намеравају да отворе.

Да и не говоримо о надницама које су знатно ниже него у матичним земљама. Имајући у виду да у цени производа значајан удео има цена рада, мање издвајање за запослене увећава маргину профита, што је само по себи већ довољан разлог за пословање у Србији.

Нико, наравно, нема против тога да они који овде улажу новац пре свега гледају свој интерес. Сама природа капитала налаже да се он непрестано увећава. Не сме се пренебрегнути ни чињеница да већ поменутим отварањем нових радних места има користи и држава у коју пристижу страна улагања. Посебно у времену када се појам трећег света проширио и на све државе у транзицији. Ширење листе земаља које имају потребу за новцем иде на руку улагачима који имају шири избор и – зашто то не рећи – не само већи преговарачки, већ и „уцењивачки” капацитет.

Приватизација у Србији за такву тврдњу нуди обиље примера. Један од последњих у низу је случај смедеревске „Железаре”, чије је преузимање од стране америчке компаније „Есмарк” помпезно најављено. Како се током преговора показало, поменута компанија није јемчила да ће задржати затечену вредност обртних средстава (међу којима и сировина у вредности од 180 милиона долара). Нису, другим речима, били спремни да понуде гаранције да када потроше или распродају све што је вредно (што се дешавало у многим другим случајевима приватизације) неће напустити „Железару”.

Чак и када се појаве исправни партнери који поштују преузете обавезе (постоје на срећу и такви примери) још увек је реч само о узајамно корисном пословању заснованом на обостраном интересу.

Нема према томе потребе да се пишу нова јеванђеља, у којима ће страни инвеститори бити представљени као савремени Самарићани, јер су у најбољем случају они једино пословни људи који улажу новац да би зарадили, што је, наравно, њихово легитимно право, а у најгорем, само обични преваранти који као скакавци где год падну опустоше тле.

Нисмо, најзад, чули да нам је понуђен бескаматни кредит или нека друга погодност која би макар издалека могла да се опише као самарићански чин. Једино, како народ каже, „голи” интерес, који се разликује само у томе да ли се остварује на законит или незаконит начин.

Не постоји према томе никакво оправдање за снисходљив однос према страним улагачима који, најзад, сам појам партнерства искључује.

Због чега се упркос свему такав однос ревносно негује? Окрени-обрни, могућа су једино два тумачења. Или су они који обожавају лажне Самарићане наивни (у шта је тешко веровати) или, пак, сасвим промишљено и свесно обмањују народ представљајући не увек самилосне власнике капитала као некористољубиве доброчинитеље.

Писци „најновијег завета” из Немањине на тај начин кривотворе и само „Јеванђеље по Луки”, јер у њему милосрђе Самарићана потиче из љубави за људе, а не за капитал.

Новинар и писац